U našoj kulturi se pojam discipline vezuje ili izjednačava s kažnjavanjem i strogošću i koristi se uglavnom u negativnom kontekstu. No istinsko značenje reči je potpuno drugačije. Sama reč dolazi od latinske reči „disciplina“ i znači podučavanje, učenje i znanje. Dakle, vrlo jednostavno i direktno – kad disciplinujemo decu, podučavamo ih. Dakle, podučavajmo ih – pažljivo.
DA LI JE DISCIPLINA POTREBNA?
Ne samo da su disciplina i postavljanje granica potrebni, oni su nužni za zdrav razvoj deteta. Bez adekvatno postavljenih granica nema zdrave regulacije osećaja, razvoja samokontrole, odnosa s drugima. Dete koje nema granica nema puno prilika da razvije zdrav osećaj sigurnosti – kako u vlastite roditelje i svet oko sebe, tako i u vlastite snage.
ČEMU ZAPRAVO DISCIPLINA SLUŽI?
U globalu, ako sažmemo roditeljska nastojanja u trenucima kada postavljaju granice, ona se odnose na to da tada želimo deci dati do znanja da ono što rade nije dobro za njih ili druge. Dakle, cilj disciplinovanja, odnosno postavljanja granica je podučavanje novim ili boljim veštinama – samokontrole, saradnje, druženja… odnosno emocionalno i socijalno sazrevanje deteta.
KAKO DISCIPLINUJEMO I ČEMU IH PODUČAVAMO?
I dok se o nužnosti granica uglavnom slažemo, veće su razlike u mišljenjima kako ih valja sprovoditi. Tada je pitanje za svakog od nas: kada postavljamo granice, odnosno kada disciplinujemo, čemu zapravo podučavamo decu? Ponekad granice postavljamo smireno i promišljeno i tada koristimo promišljene načine za koje verujemo da su ok. Iako se obe strane u toj situaciji, dakle roditelj i dete, neće usaglasiti da su granice potrebne, dete ima prostora da razvija vlastitu samokontrolu i poverenja u roditeljski autoritet i vođstvo.
No, ponekad smo pri kraju snaga, bilo da imamo osećaj da smo prešli vlastite granice i bili „predugo prestrpljivi“, bilo da smo ušli u kontakt s detetom iscrpljeni, pod pritiskom i stresom. Ponekad su dečje reakcije intenzivne, bolne ili neprihvatljive i želimo da ih odmah zaustavimo. Ponekad se suočavamo sa fazom koja traje predugo i isprobali smo sve što smo znali. Sve su to situacije koje su nam se dogodile mnogo puta i događaju se svima. I jedno je sigurno – opet će se dogoditi. Sigurno nećemo biti „bezgrešni“, no velika je razlika kad razumemo šta nam se zapravo događa.
ŠTA NAM SE TADA ZAPRAVO DOGAĐA?
U situacijama kada smo pod pritiskom, najčešće reagujemo burno, neplanirano i tada po pravilu ne radimo ono što bismo voleli, već što nam se „dogodi“. Dakle, tada najčešće reagujemo po „auto-pilotu“ – po nekim starim, već uhodanim, a često i nesvesnim obrascima. Pa nam se tako tada dogodi da iz naših usta „progovara naša majka ili otac“ ili da učinimo ono što smo sebi obećali da nikada nećemo.
U takvim situacijama disciplinujemo vlastitu decu onako kako su disciplinovali nas, ili na potpuno suprotan način. Na primer, ukoliko su nas kao decu strogo kažnjavali, odrasli smo u uverenju da je to u redu i da se bez strogog kažnjavanja dete ne može odgojiti. Naime, deca imaju tendenciju da opravdaju roditeljske postupke i okrive sebe, čak i u situacijama zlostavljanja. No neki ljudi se od istog bolnog iskustva nauče da brane na drugi način i mogu postati prepopustljivi prema vlastitoj deci kako bi izbegli podsećanje na bolne osećaje iz detinjstva. Tada nijedan ni drugi pristup nisu svesni odgojni postupci, već vođeni nesvesnim emocionalnim reakcijama i obrascima. Problem je kada toga nismo svesni i u trenucima kada smo iznervirani, koristimo „stare“ metode jer nam deluju „prirodno“ i „ispravno“, a zapravo ne razumemo od kud su došli i šta ih je unutar nas samih pdstaknulo. Ako uz to i odmah zaustave neželjeno ponašanje, zaista možemo imati čvrsto uverenje da one jedino funkcionišu.
No nije poenta biti idealan. Deci ne trebaju idealni, savršeni roditelji, već roditelji od kojih će učiti kako se nositi sa situacijama kada pogrešimo. Roditelji koji nisu savršeni, ali razumeju šta se događa – i njima samima kada su po pritiskom i njihovoj deci „kada je težak dan“ autoriteti su od kojih najviše naučimo i želimo ih slediti.
ČEMU ZAISTA PODUČAVAMO DECU?
Ukoliko su uobičajene reakcije koje u odgoju prevladavaju vikanje, dugotrajno izolovanje, udarci ili strogo kažnjavanje, upravo je to ono što decu podučavamo. Fokus i roditelja i deteta se tada miče sa onoga što ih želimo podučiti na emocionalne reakcije i bitku. I tada dolazi do paradoksa – snažno osećamo da dete treba granicu i da ga želimo podučiti zrelijem obliku ponašanja, no nismo podučili dete ništa o onome što smo zapravo hteli. Već suprotno, jer su samo neke od poduka koje dete može dobiti ako su to učestali načini:
Kad nije po tvom, izgubi živce
Kad te ne sluša netko manji, viči na njega i udari ga
Stani sa ponašanjem zbog straha (ne zbog razvijene samo-kontrole)
Bespogovorno slušaj autoritet jer će te u suprotnom boleti
Roditelj može da izgubi kontrolu i povrediti te. Kako mu onda verovati?
No, uz prestrog, kažnjavajući način postavljanja granica, jednako je štetan onaj nedosledan ili prepopustljiv, kada dete uči da roditelju ne može verovati (jer mnogo puta nešto kaže a to ne učini) i da ono samo nije sposobno da se nosi sa mnogim situacijama.
NE POSTOJE CRNO – BELE TVRDNJE
To naučimo vrlo rano. No ipak, neretko čujemo pojednostavljene, crno – bele tvrdnje: „ako granice ne postavljam strogo i grubo, tada dete neće razumjeti“, „premali je da razume objašnjavanja, mora dobiti“ ili „ako tako ne postavljam granice, tada ih uopšte nema“. Dakle, između crnog i belog postoji mnogo nijansi, a one mnogo bolje služe našem cilju s decom – njihovom sazrevaju, dugoročnom razvijaju bolje samokontrole i socijalnih veština, a ne tek pukom zaustavljaju ponašanje zbog straha.
ŠTA AKO POSTOJI NAČIN…?
Koji je to drugi način efikasnog postavljanja granica, podučavanja i vođenja dece? Kako granice postavljati jasno, odlučno i na vreme, kako zaista biti autoritet bez toga da vikanje i udarci budu uobičajena metoda? I roditelji iz vlastitog iskustva, praksa i istraživanja potvrđuju da dokazano pomažu:
Razumevanje da malo dete neće korigovati ponašanje zato što smo ga nešto zamolili ili mu nešto nekoliko puta objasnili. Sigurno nećemo doživeti reakciju „Mama, apsolutno si u pravu. Baš sam bila nerazumna kada sam daljinski bacila na pod.“
Rano postavljanje granica – dovoljno rano, pre nego što smo iscrpljeni ili uzrujani. Na primer, ako dete baca daljinski mirno mu kažemo nakon prvog bacanja „Sviđa ti se bacanje. No, daljinski nije za bacanje. Možeš bacati loptu“. Tada odmah uzmemo daljinski i ponudimo loptu, ako je to opcija.
Očekujte protest. Neka će deca, posebno temperamentnija, burno reagovati – plakati, ljutiti se ili protestovati na druge načine. To je prirodan način na koji izražavaju svoju tugu, frustraciju ili ljutnju. Prihvatite osećaje, ali i dalje držite granice, npr. „Baš si sada ljuta. Ovo ti se ne sviđa. Razumem. Ali sada je igra s daljinskim gotova.“
Koristite prirodne posledice – one koje logično proizlaze iz radnje deteta. Pomerite stvari koje baca ili izađite s detetom iz prostorije, idite iz parka i slično.
Testiranje granica ne shvatajte lično. To je zadatak deteta, iz nekoliko važnih razloga. Zadatak i obaveza roditelja je da postavi i drži granice.
Kada se dete ponaša najgore, znači da se suočava s nečime što prelazi njegovu sposobnost nošenja sa situacijom. Tada mu najviše pomaže mirno, stabilno vođstvo.
Neosporno je da je disciplina važna i nužna u odgoju. No kako je sprovodimo čini presudnu razliku jer kad disciplinujemo – podučavamo dete. Stoga podučavajmo pažljivo!
https://klokanica.24sata.hr
