Lovac je kraj jezera razapeo mrežu za ptice. Mreža bijaše velika, pa se u nju uhvati mnogo ptica. No ptice su bile snažne i velike, pa se podigoše uvis zajedno s mrežom. I odleteše.
Lovac se dao u poteru za pticama.
Sretoše ga seljaci, pa ga upitaše:
„Trčiš za pticama – pa zar misliš da ćeš ih stići?“
„Sva mi je nada u tome što ima puno ptica u mreži“, dahćući reče lovac. „Kad bi bila samo jedna, ja je nikada ne bih mogao uhvatiti.“
„Kako to misliš?, upitaše seljaci. „Zar je lakše uhvatiti mnogo ptica nego jednu jedinu?“
„Jedna se neće sa sobom posvađati“, objasni lovac. „Neće sebi protivrečiti. Neće sebe zbunjivati. A mnogo ptica upravo će se tako vladati.“
Bližio se kraj dana. Ptice u mreži počeše tražiti svoj uobičajeni konak – jedna stade leteti put bare, druga put šume, treća u polje. Svaka stade vući na svoju stranu. Iscrpiše snagu i padoše na zemlju, još uvek u mreži.
I lovac ih nađe, baš kao što je bio rekao.
