Došlo je proleće. Snega više nema ni za lek. Nestao je, istopio se. Po ulicama su ostale samo barice i ništa drugo. Od kuće do škole – hiljadu barica! Neke su veće, neke manje, ali sve liče na ogledalca. I blistaju li blistaju!
Joca i Moma zastaju pored svake barice, naginju se koliko mogu i zajednički se dive šta sve ne vide u njima…
Joca vidi nebo.
Moma – i nebo i oblake.
Joca vidi i nebo, i oblake, i kuće.
Moma – sve to, i još drveće.
Joca opet: i nebo, i oblake, i kuće, i drveće i …
Viče na sav glas: – Cveće!
– Kakvo cveće? – buni se Moma. – šta pričaš?!
– Pričam ono što vidim! – galami Joca. – Pogledaj bolje i ti…
Moma se upinje da u barici ugleda cveće, ali ne može, i zato se ljuti na druga:
Ne vidiš ti ništa! Kakvo cveće! Još nema cveća…
– Vidim ga! Lepo ga vidim.
– Ne vidiš.
– Vidim.
– Šta vidiš?
– Cveće vidim… I saksije vidim…
– I tvoj nos!
– I nos vidim, i cveće vidim…
Moma onda zamoli Jocu da mu pokaže gde je to cveće koje vidi.
A Joca čuči nad baricom, maše rukama oko glave, kao da tera muve, smeje se i odgovara veselo:
– U barici! Ovoj ovde…
I najednom izgubi ravnotežu i – pljus! Bućnuo je po sred omalene lokvice.
Moma pljesnu rukama i stade se gromko kikotati:
– Joca otišao po cveće!
– Joca otišao po cveće!
Pri tom je ipak pružio ruku da pomogne Joci da ustane!
