Ovo je priča o planinaru koji se želeo popeti na najvišu planinu. U tu pustolovinu je krenuo nakon dugih godina priprema. Kako je svu slavu želeo za sebe, odlučio je da se sam popne na planinu.
Počeo se penjati. Vreme je odmicalo i postalo je kasno. Umesto da pripremi logor za noć, nastavio se penjati sve dok se nije smračilo.
Gusta noć je obavila planinske vrhove. Oko čoveka sve je bilo crno. Nebo i mesec prekrili su teški oblaci i ništa se nije videlo.
I dok se tako penjao, tek nekoliko koraka od vrha, okliznuo se i počeo padati velikom brzinom. Mogao je videti samo crne tačke i osećati silu teže koja ga strašno vuče dole.
U tim trenucima užasnoga straha pred očima su mu se odigravali svi lepi i ružni trenuci njegovog života.
Telo mu je visilo u vazduhu… samo ga je uže držalo. U tom trenutku je mogao samo uzviknuti:
“Bože, pomozi mi!”
Misleći o tome kako je blizu smrti, iznenada je osetio kako ga snažno povlači uže kojim je bio vezan.
Iznenada se s neba začu duboki glas:
“Šta želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Stvarno veruješ da te ja mogu spasiti?”
Naravno da verujem!
”ONDA PREREŽI UŽE KOJIM SI VEZAN… ”
Nastupio je trenutak tišine. Čovek odluči držati se užeta svom snagom.
Spasilačka ekipa priča kako su idućeg dana planinara našli mrtvog i smrznutog. Njegovo je telo visilo o užetu za koje se grčevito držao samo metar od zemlje…
