Home Predstavljamo PREDSTAVLJAMO: ZVONIMIRKA JOVIČIĆ – POSAO UČITELJA JE NADRAGOCENIJI POSAO KOJIM SE ČOVEK...

PREDSTAVLJAMO: ZVONIMIRKA JOVIČIĆ – POSAO UČITELJA JE NADRAGOCENIJI POSAO KOJIM SE ČOVEK MOŽE BAVITI

433
0

Učiteljski zanat već duži niz godina pečem u rodnom kraju, u Osnovnoj školi „Moša Pijade“ u Žagubici. U izdvojenom odeljenju u Izvarici sa posebnim zadovoljstvom radila sam 15 godina, a odnedavno svoje učiteljske snove ostvarujem u Suvom Dolu, naselju nedaleko od Izvarice. Česta putovanja na relaciji Izvarica – Jagodina odraz su moje neizmerne ljubavi i prema Jagodini, gradu u srcu Pomoravlja, gradu koji me je u svoja nedra primio davne 1988. godine kao srednjoškolku  Pedagoške akademije u tadašnjem Svetozarevu, gradu u kome živi i radi moja ćerka, Aleksandra Filipović, najdraža mi koleginica.

Sa ćerkom Aleksandrom Flipović

Moju porodicu čine još i sin Đorđe Jovičić i suprug Radoslav Jovičić.

Sa sinom Đorđem koji je u to
vreme bio i mamin učenik

DETINJSTVO

Na svet sam došla u hladnoj šestojanuarskoj noći 1974. godine i to baš na dan kada svi pravoslavni hrišćani uveliko obavljaju pripreme za obeležavanje  rođenja Isusa Hrista. Moj dalji život obeležilo je odrastanje  u skromnoj porodici u Sigama, u blizini Žagubice, u ruralnom kraju pod okriljem planinske lepotice Beljanice sa ocem Sinišom, majkom Miroslavom i mlađim bratom Delimirom.

Sa majkom Miroslavom

Za svoj rodni kraj volim da kažem da je deo Srbije koji ima „dušu“, kraj u kome svoj put ka Stigu započinje Mlava, čuvena rečna lepotica, kraj koji je bogat vrelima, potocima, šumama,  kraj koji je obožavao i knez Lazar…

Sa bratom Delimirom

Otac je po zanimanju bio rudar, ali se uporedo sa ostalim članovima porodice bavio i poljoprivredom.

Sa bratom Delimirom i ocem Sinišom

Detinjstvo sam provela pomažući roditeljima oko čuvanja stoke, kopanja, sakupljanja sena i drugih poslova primerenih deci. Kao dete obožavala sam da se igram učiteljice. Imala sam  i sopstveni dnevnik čije sam rubrike sama crtala, a rado se sećam i imena zamišljenih učenika koje sam kao učiteljica sa velikom „posvećenošću“ocenjivala. Otuda i tolika ljubav prema nastavničkoj profesiji. Ove detalje iz svog života, kao i brojne druge dogodovštine iz osnovne škole što sa samih časova što sa učeničkih ekskurzija koje su bile jedini vid mog putovanja danas rado delim sa svojim učenicima i koristim kao primer za razvijanje pozitivnih crta ličnosti.

Kao primer istrajnosti i upornosti često navodim situacije u kojima smo brat i ja morali čak i po snegu i kiši da svakodnevno idemo na salaš koji je poprilično bio udaljen od sela. Verovatno je još tada u meni  počela da se meškolji misao koja je danas moj životni moto, a to je da se obrazovanjem satire beda!

KADA SNOVI POSTANU JAVA

Srećna što mi je pružena prilika da svoje snove i u javu pretvorim, na posao učitelja danas gledam kao na privilegiju. Ne, kao na svetinju. Ne, ne, ni to nije dovoljno! Posao učitelja je nadragoceniji  posao kojim se čovek može baviti, jer ako ćemo prema onoj Dositejevoj po kojoj je mlada duša podobna mladom vosku, onda je odista učitelj taj koji će svojim veštim majstorskim rukama, čekićem i drugim alatima uobličenim kroz najraznovrsnije nastavne metode, oblike i sredstva tražiti kalupe primerene svakom učeniku ponaosob postavljajući na taj način temelje učenja i celokupnog ponašanja budućeg odraslog čoveka koji će obavljati najraznovrsnije zadatke u našem društvu.

Na taj način shvaćen posao učitelja obavezuje me da proces obrazovanja i vaspitanja sagledam iz ugla života i onoga što život nosi, te bi u mom slučaju mogla važiti ona misao da je svrha učenja zapravo učenje za život. U želji da obezbedim što raznovrsnije pristupe učenju „zgrabila sam“ sve što se od resursa u okruženju zgrabiti može, a izvanučionička nastava koju često realizujem, pored toga što je za za učenika visokomotivišuća,omogućava da pojave i procese moji učenici sagledavaju iz različitih uglova. Stavljajući učenike u poziciju da vrednuju tuđ i sopstveni rad navodim ih na kritičko promišljanje i kritički odnos prema onome što im se nudi.

Svetski dan zdrave hrane, Izvarica

Radeći više od jedne decenije u seoskoj školi uspela sam da bez većih materijalnih ulaganja izgradim poseban način rada koji su učenici odlično prihvatili. Moji bivši učenici i posle vremenske distance pamte igre, odlaske u prirodu, individualni pristup i razna snimanja koja sam sa njima organizovala. Jedan od mojih učenika sada već svršeni srednjoškolac o meni je napisao i sledeće: „Njena požrtvovanost poslu daje učenicima motivaciju za bolji i uspešniji rad! Njeni učenici postaju uspešni i edukovani ljudi“.

Iz pera jedne mame pre nekoliko godina krenu i rečenica da je učiteljica Zvonimirka za njeno dete učinila sve što jedan učitelj učiniti može, a druga mama u želji da ostavi poruku roditeljima budućih prvaka reče da njihova deca dolaze na pravo mesto.

Kolaž aktivnosti sa učenicima iz Izvarice

NAGRADE, PRIZNANJA…

Starinske zidove hodnika škole u kojoj sam provela 15 godina krase brojne diplome od kojih su neke osvojene čak i na takmičenjima međunarodnog karaktera. Iz pera mojih učenika potekla je prvonagrađena priča „Papirne ptice mogu da polete“, a potonje generacije učenika oprobale su se i u snimanju dečjih filmova. Sa zidova se smeši diploma za osvojeno drugo mesto za film „Da li treba da budem hrabar da bih bio pošten“, diploma za trećenagrađeni film o starim zanatima, zahvalnica za film o čudesnoj moći vode…

Volim da kažem da sam ponosna na sebe. Od strane Nacionalne komisije izabrana sam za predstavnika Srbije na prestižnom međunarodnom takmičenju Global Teacher Prize, nosilac sam nagrade Najbolji edukatori Srbije 2015, dvostruki nosilac nagrade za primenu obrazovne tehnologije u nastavi na konkursu „Digitalni čas“, a osvojila sam dva puta i drugo mesto na konkursu „Čas za ugled“.

Pobednik sam ovogodišnjeg takmičenja  za najuređeniji elektronski portfolio, kao i autor priručnika za intergativnu nastavu u prvom razredu u izdanju IK „Eduka“. Imam i zvanje pedagoškog savetnika.

Svetle tačke u mojoj biografiji su i brojni primeri dobre prakse koje sam prezentovala na Saborima učitelja prethodnih nekoliko godina, a u javnosti sam poznata i po velikom broju radova i primera dobre prakse objavljenih u „Prosvetnom pregledu“.

Autor sam stručnih radova u časopisu „Učitelj“, a blogovi „Kreativnost na dar“ i „Obrazovanjem se satire beda“beleže veliki broj poseta korisnika.

Brojne druge nagrade i priznanja daju mi pravo da mlađim kolegama poručim da je posao nas učitelja zapravo posao čije blagodeti može osetiti samo onaj ko je majstor svog zanata u najširem smislu te reči.

Jedna od aktivnosti sa učenicima u Suvom Dolu

MAJKA I KĆERKA NA ISTOM POSLU

Dodala bih na kraju da je ulaskom moje kćeri u prosvetarske vode i moja karijera dobila jednu topliju dimenziju. Razlike u godinama, u pogledu na život, u posvećenosti i shvatanju profesije  dveju generacija oslikane u odnosima jedne mame i kćerke njene nisu bile, niti će ikada biti prepreka da nas dve udružujemo snage, dajući time svoj skroman doprinos unapređivanju ne tako jednostavnog procesa obrazovanja i vaspitanja naših najmlađih.

Mama Zvonimirka Jovičić i kćerka, Aleksandra Filipović, dve su učiteljice koje su široj prosvetarskoj masi poznate po prezentovanim primerima dobre prakse i zajedničkim učestvovanjima na brojnim konkursima.

Ljubičevo, ekskurzija sa učenicima iz Izvarice

Razume se da su ovako isprepletane porodične i profesionalne niti zasnovane na najtananijim emocijama, a naročito na težnjama da mama svoja godinama akumulirana saznanja podeli sa kćerkom od koje zauzvrat gotovo svakodnevno dobija informacije kako se i šta na pedagoškim fakultetima radi kada je u pitanju osavremenjavanje nastave. Po mnogo čemu slične, a ipak različite.

Duboko u sebi verujem da mi je dolaskom na svet dodeljena misija da volim decu u najširem smislu te reči, da volim učiteljski poziv, da delujem i stvaram na tom planu i nadasve uživam u neizmernoj ljubavi i podršci dece koju sam na svet donela.

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here