Kao roditelji i učitelji male dece, moramo biti što oprezniji u razgovoru s njima. Posebno s decom vrtićkog uzrasta; sadržaj i način govora utiče na njihov fizički i intelektualni razvoj. Ono što kažemo i način na koji to kažemo može biti ili potpora ili prepreka njihovom zdravom razvoju.
Najvažniji zadatak u razvoju deteta je rast njegovog tela. Novorođenče ima nejake unutrašnje organe koji nisu završili svoj razvoj. Njegova jetra, srce, bubrezi i mozak se moraju dobro formirati u prvih sedam godina života. Disanje i puls obično nemaju pravilan ritam sve do detetove šeste ili sedme godine. Mišići očiju kojima je zadatak da prate sve treba osam godina za potpuni razvoj. Mozak nije sposoban zrelo i racionalno da misli sve do detetove jedanaeste ili dvanaeste godine, kada frontalni režnjevi mozga počnu dominirati moždanom korom. Ako dete bez ikakve prepreke raste i razvija se, dete može stvoriti čvrst temelj celoživotnog fizičkog zdravlja.
Razvoj dece, što se tiče mentalne svesti, pokazuje da se do mentalne svesti postupno dolazi. To maleno novorođenče je jedva svesno. Ono nema samosvest i svest o okolini. Ono i svet su celina. Razdvajanje sebe od drugih, ili sebe od sveta, pojavljuje se tek kasnije. U jaslicama i vrtićkom uzrastu dete živi u sanjivoj svesti, nije potpuno budno, kao u odraslom dobu. Do osvešćavanja dolazi tek onda kad naše telo postupno prestaje da raste. Ono što podstiče rast našeg tela je isto ono što nam služi za stvaranje slike u glavi i pamćenje. Prerano dozivanje deteta iz sanjive svesti može negativno delovati na telesni razvoj. Naravno, decu se mogu podsticati na rano intelektualno buđenje, međutim, pravi dar za njihovu budućnost je pustiti ih da svojim tempom dođu i do samosvesti.
Mi, kao roditelji i učitelji, možemo podstaći zdrav razvoj male dece našim izražavanjem. Što jasnije govorimo, što se bolje izražavamo, to će dete jasnije naučiti da govori oponašajući nas. Pažljiv izbor reči daje pozitivan primer detetu kako govoriti. Činimo deci nepravdu ako promenimo naš način govora u onaj kako dete govori. Dete ne treba da sluša od odrasle osobe „dečiji jezik“. Dete treba primer onoga što mi zaista jesmo – odrasli ljudi. Jasan govor je temelj jasnog razmišljanja.
Mala deca su u stanju da postavljaju razna pitanja! Odgovarajući im: „Pa… pitam se…“ daje prostor detetu da nam kaže. Kad trebamo da odgovorimo zašto, kako i tako dalje, trebamo biti kreativni i maštoviti, i pre svega, iskreni u svojim odgovorima. Duga objašnjenja uz naučne činjenice i detalje nisu efikasna, ona su čak i opasna za malu decu. Na pitanje „Zašto pada kiša?“ je dobar odgovor „Oblaci su puni kapljica vode“ ili „ Kiša razveseli biljke. Bile su žedne.“ Trebamo da hranimo njihovu sanjivu svest, a ne da ih silimo na bistrinu. Ne trebamo da im objašnjavamo razliku između okruglog i četvrtastog, gore i dole, tirkizne i plave. Naučiće to sve da razlikuju kad dođe vreme, kad budu dovoljno razvijeni i to će naučiti iz svog iskustva.
Danas malenoj deci se postavlja toliko puno pitanja. Prisiljena su da razmišljaju i pamte. Šta se događa detetu koje pitaju pitanje za koje nema odmah spreman odgovor i koje se trudi, napreže svoje moždane vijuge kako bi ipak došlo do odgovora? „Ummm…“ Ako zaista pažljivo posmatramo, to je bolan prizor.
„Šta je bilo danas u vrtiću? Reci mi sve šta si radio.“ Ovo pitanje i zahtev nisu prikladni za dete. Bolje je da pustimo dete da govori o svojim doživljajima kada ono hoće i da kaže ono što ima u svome pamćenju. Za decu je bolje da ne izvlačimo te informacije iz njih! To da se dete ne seća znači da je tokom dana imalo slobodu da živi u svom svetu mašte. Najbolje se pamti i najviše se govori o nekom traumatičnom iskustvu; ono je nešto poput buđenja. Zapravo i jeste većini odraslih najranija uspomena iz detinjstva nekakva ozleda ili emotivni bol.
Takođe, danas se deci nudi previše izbora. Postoji pokret za osnaživanje male dece. To je suprotno zdravom razvoju. U današnje vreme već postoji dovoljno stresa u životima dece. Maloj deci je potrebna sigurnost i garantovano vodstvo odraslih. Ona nisu spremna za donošenje važnih odluka. Određena količina izbora je zdrava i važna. Ali nije dobro osnaživati malu decu da budu jednaka nama. Tada bismo osnaživali neracionalno biće. Moramo preuzeti na sebe odgovornost usmeravanja male dece i biti im autoritet. David Elkind u svojoj fantastičnoj knjizi „The Hurried Child“ detaljno piše o ovoj i drugim temama.
Pre nekoliko godina je majka jednog deteta iz mog vrtića svaki dan dovodila svoje dete. Ostala bi nekoliko minuta da bude sigurna da se njeno dete smestilo i onda bi rekla: „Idem sada, može?“ Dete je slobodno moglo reći „Ne.“, a kada je to učinilo, majka je bila frustrirana. Drugačiji i bolji pristup je samo reći: „Idem sada.“ Rečenice: „Sada trebaš da ideš na spavanje.“ ili „Zakopčaj jaknu i stavi šešir.“ prikazuju isti pristup. U određenim situacijama moramo biti autoritet, kako bismo dobro usmerili svoju decu, nežno, ali odlučno.
Kada se neprihvatljivo ponaša i kada je potrebna disciplina, trebamo razgovarati s decom na prikladan način. Grditi ih, pretiti im i držati pridike je neprimereno i neefikasno. „Nemoj ovo, nemoj ono…“ je ono što deca prečesto čuju. Umesto toga jednostavnim rečima i pokazivanjem možemo im dati bolju alternativu.
Umesto: „Ne trči unutra.“ možemo reći: „Unutra hodamo, napolju trčimo.“. Umesto: „Ne lupaj vratima.“ možemo mirnim glasom reći: „Vrata zatvaramo polako.“ dok im upravo to i pokazujemo. Reći: „Ruke su za posao, igru i pomaganje drugima.“ uz milovanje detetovih ruku nakon što je udarilo drugo dete je moja omiljena tehnika kada se deca tuku. Ako se dva deteta prepiru oko igračke i ne mogu to da reše sama, možemo odlučiti i reći: “Prvo će se Sara igrati, a onda Marija.“ Važno je imati na umu da mala deca nisu zla ili loša. Ona su avanturističkog i istraživačkog duha dok traže svoj put u fizičkom i društvenom svetu. Naš posao je voditi ih i usmeravati na tom putu i uz naše reči i dela im biti živi primer.
U ovim modernim vremenima u kojima je trend osnaživanje dece i podstiču se da „stupe u kontakt sa svojim osećajima“, često čujemo odraslog čoveka kako pita malo dete: „Kako misliš da bi se osećao ako…?“ ili „Znaš li kako se on oseća?“ Mala deca se podstiču da „stupe u kontakt“ sa svojim osećajima i osećajima drugih. Međutim, ona nisu spremna da shvate svoje osjećaje. Ona sigurno proživljavaju razne osećaje, ali će ih tek početi da shvataju kada budu spremna. Trebamo da prihvatimo detetove osećaje, ali možemo izbeći da ih ispitujemo o njima i tražiti da ona shvate sve vezano za osećaje pre nego što dođu u fazu mentalnog i emotivnog razvoja prikladnog za to.
Rasuđivanje, ispitivanje i racionalizovanje odvajaju decu od onoga šta su učinila. Tada se dete odvoji od celine koju čini sa svojim okruženjem i aktivnostima i pođe u samosvest i različitu vrstu svesti o svetu. Stvarno prečesto viđamo decu koja su prisiljena na „buđenje“, a ona izgledaju beživotno. Iscrpljena su od sila koje su ih prerano terale na rast, a to sve može imati negativne učinke u kasnijem uzrastu.
U “Edukaciji i modernom životu”, Rudolf Steiner piše: „Iako je s gledišta moderne civilizacije preko potrebno da čovek bude potpuno budan u odraslom dobu, detetu mora biti dopušteno da što je duže moguće ostane u mirnom stanju sličnom snu, stanju mašte u kojem prođe njegov rani uzrast. To je sve zato da njegov organizam ojača u tom stanju kako bi bio spreman na ono što ga čeka kasnije.“
Na nama je velika odgovornost. Jedan od naših zadataka, kao roditelja i učitelja male dece, je da budemo zaista oprezni s našim govorom i jezikom zato da se deca mogu osvestiti kada za to budu spremna. Rano detinjstvo je izuzetno dragocjeno i vrlo brzo prolazi. Trebali bismo negovati ovo dragocjeno doba, a ne da ga požurujemo.
IZVOR ČLANKA:
Napisao Stephen Spitalny. Ovaj članak se prvo pojavio u Renewalu. Danas je uvršten u knjigu koju je napisao g. Spitalny, „Connecting with the young child“, dostupan preko njegove internet stranice, „The world of the young child“.
https://iskra-waldorf-hrvatska.hr/razgovor-s-djecom-vrticke-dobi/
