Bio nekakvi paša Vidaić u Bosni, pravi okrutnik raji, a ni svojim Turcima nije bio drag i mio. Svako ga živ proklinjao i molio boga, ne bi li ga nestalo. Samo neka baba uvijek bi rekla:
– Molite se bogu, da nam taj naš paša još dugo poživi.
Svako se čudio babi, što govori, i to se čudo od babe čak do paše čulo, pak prolazeći jedared pored babine kuće stane sa svojom pratnjom pred babinu kuću i pozove staricu preda se, te ju zapita:
– Bora ti, babo, čuo sam, govore ljudi, kako me svako živ od raje proklinje i moli boga da me nestane. Samo ti govoriš, kako čujem, neka me ne proklinju, nego neka se mole bogu, da još dugo poživim. Zašto ti tako govoriš, a ja ti nisam nikada nikakvo dobro učinio?
– E, čestiti paša, kad me pitaš, pravo ću ti kazati. Poznavala sam tvoga djeda. Bio čovek strog, temerutan, nesmiljen. Raja je pod njim hudo robovala i u znoju obraz umivala na neprestanom kuluku. Svako ga je proklinjao i molio se Bogu, ne bi li ga nestalo. Došao mu kraj, umro je. Raja uskliknu:
– Hvala bogu, sad će nam se olakšati jaram. Jest, da! Tvoj otac poče pašovati. Čovek opak i krvoločan. Malo što ne podavi kulukom i haračem svu kukavnu raju. Svi se molismo bogu, ne bi li ga nestalo, da nam odlane i nesnosno se breme olakša. Jest, poraduj se! Dočekasmo i tvog oca smrt, i ti poče pašovati. Sve gore po raju, već skapasmo od kuluka i harača, a da tebe nestane, i tvoj sin počne pašovati, svima bi nam morale oči poiskakati iz glava, svi bi morali lipsati. Zato se molim bogu, da još dugo poživiš. Iza zla sve gore i crnije dolazi, a nikad bolje!…
Paša zamišljen ode od babe, i vele ljudi, da je poslije blaže pašovao i babi, dok je bila živa, od njezina odžaka nije tražio ni harača ni kuluka.
