Напољу је ветар носио дражесне пахуљице. Свака је раздрагано плесала. Изводиле су разне окрете кроз ваздух. Дивиле су се призору природе која је величанствено чекала на њих.
– Хајде да слетимо на дрвеће – узвикнула је једна.
– Желим да дотакнем поносну иглицу јеле и покријем је својим белим скутом.
– Хајмо… – сложиле су се и остале и кренуле за њом. Само је једна похуљица кренула у другом правцу.
– Хеј, где ћеш? – у хору је следело питање.
– Идем до оног дечака, са санкама, који нестрпљиво чека снег.
Пахуљице су се загледале у правцу где је летела њихова другарица.
И заиста, испред једне кућице поред санки стајао је дечак који је тужно гледао у небо. Испружио је руку преда се као да их је чекао…
Њихова другарица је прва слетела на дечаков длан.
– Пахуљица… – ускликнуо је дечак од среће.
Пахуљица је затрептала од усхићења. Уживала је у дечаковом одушевљењу.
– Неког сам учинила срећним – задовољно је промрмљала. Помиловала је дечји длан изражавајући своју љубав, јер љубав треба љубављу да се узврати, зар не?
