Home Svaštara O DETINJSTVU

O DETINJSTVU

35
0

Mislim da je detinjstvo najčudnije doba u životu jednog čoveka. Kada se preživi, ostanu samo maglovita sećanja koja bude nostalgiju za nebrigom, razdraganošću i dokonim igrarijama. Kao i moje, svako detinjstvo je vezano za određeni krug ljudi, drugara iz tog perioda, koji se tokom vremena raziđu po svetu i od svega ostane tupo osećanje prošlosti koje katkad prostruji telom kao jeza. Slike onih trenutaka i situacija koje su čvrsto ukorenjene u pamćenju podsećaju na čežnjivo pregledavanje starih albuma. Te slike u nama žive kao svedoci puta koji smo prešli; jedinstvenog puta koji se razlikuje od svih ostalih puteva, a koji može pripadati samo jednom čoveku. Zato što je svaki čovek unikat, neponovljivi spoj sećanja i osećanja koji se proteže kroz određeno vreme i prostor, sledi da je i svako detinjstvo zasebno i izuzetno.

Iako veliki deo sećanja nosimo u sebi kao potvrdu svog postojanja i prošlosti, ona usiljeno blede kako godine naviru. Ovo postepeno isparavanje svih onih slika koje sklapaju detinjstvo često može čoveka dovesti do pitanja o njihovoj verodostojnosti. Da li je sve ono bilo samo san ili se doista zbilo? Jesu li svi oni ljudi kojih se u bezobličnim obrisima prisećamo zaista postojali ili su plod fikcije, plod jedne notorne iluzije koja podilazi životu i osećanju imanja zasebne prošlosti? Traumatična detinjstva mogu ostaviti trajne, negativne posledice po jednu ličnost; neminovno vraćanje u prošlost (što ponekada predstavlja i bekstvo) koje prati svakog čoveka, može krajnje nepovoljno uticati na misli i emocije, te proizvesti afekat. Ponovni odlazak u bol i patnju (traumatično detinjstvo) koji se uzastopno ponavlja, prilično uverljivo budi u čoveku one davnašnje boli i patnje, terajući ga da sve novo podredi tome. O posledicama takvog razvoja je izlišno govoriti. Eto, tolika je snaga detinjstva i sećanja.

Međutim, zašto ono u nama teži da se izjalovi? Zašto slike blede i postaju nalik snenim fragmentima nekog davnašnjeg sna? Naše detinjstvo je neizostavno naše, ali nas neretko zbunjuje taj mrkli osećaj koji nam govori da ono možda to i nije, već da je to deo nekog drugog čoveka, čoveka kojeg više nema i čije krhotine u nama obitavaju. On se buni ćutnjom, jeca, drhti, ali je sve nejasniji i nerazgovetniji. Vreme ga proždire i podstrekuje na izobličenje.

Zato što se sećanje i pamćenje sastoji iz slika i asocijacija, prostorne deformacije i te kako utiču na skrnavaljenje zabeleženih slika, kao i na umanjenje sposobnosti asocijacije. Na mestu gde sam kao dete uživao u fudbalskim igrarijama, sada se nalazi veliko stambeno zdanje koje prekriva i više od pola nekadašnjeg terena. Ranije, dok nije tu bilo ničega osim terena, kada bih prošao pored, osećao bih blagu nostalgiju. Sada, teško je mogu i naslutiti, jer taj objekat predstavlja ogromnu mrlju na mojoj slici iz detinjstva. Sadašnji pogled predstavlja barijeru koju je teško premostiti. Jedini je način sklapati sliku u sećanju, bez pogleda na deformisani prostor, u noćnom ćutanju i tišini. Još je drastičnije kada nestane neko drvo (stablo) našeg detinjstva, pod kojim smo provodili dane i mesece, za koje nas veže mnogo lepih ili ružnih sećanja, poljubaca, zagrljaja, suza…

Nestanak drveta iz detinjstva otvara potpuno novu perspektivu, nove predele koji su bili sve vreme skriveni sa one strane krošnji. Kada se prikladno promeni raspored nameštaja u sobi učini nam se da se povećala, a kakva je tek promena kada se preseče ogromno stablo koje je doslovno označavalo jednu zatvorenost i ograničenost horizonta. Dakako, svaki čovek ima određeni prostor za koji ga veže detinjstvo, bila to avlija, podrum, plakar, selo i pašnjaci, planinarske avanture i tako dalje. Sve se to krnji na isti način, uništavajući sećanje.

Uveren sam da bi čovekovo detinjstvo (ili prošlost) bilo mnogo ubedljivije u pamćenju kada se okolina i arhitektura prostora u kome je smešteno to detinjstvo ne bi menjala, već se samo minimalno održavala kako bi odolela čeljustima vremena. Jer, sećanje je potrebno osvežavati verodostojnim slikama iz realnog sveta kako ne bi veliki deo otišao u zaborav. Tako da kada bi sve ostajalo onako kako nekada jeste bilo, ne bi ni detinjstvo brzo postajalo maglovito, već bi taj proces tekao mnogo sporije. Asocijacije bi samim tim bile solidnije i u nama bi osećanja koja nas vežu za to doba bila živahnija i svežija, te ne bi, kao što to obično biva, nepokretna bila i trunula u nama kao kakav zamašan organizam koji je prošlost sazdala iz velikog broja trenutaka a koji je tada bio živ, ali ga je budućnost nadalje postojano razgrađivala.

Detinjstvo svakog čoveka je eho jednog starog sveta, pozadinsko zračenje s početka našeg postojanja. Doba velikih mogućnosti od kojih se ostvarila samo jedna, i to ona koja je iznedrila našu ličnost, ličnost koja se upravo osvrće tražeći izgubljene delove mozaika po tamnim predelima tromog pamćenja. Nad drevnim bajkolikim prostranstvima nadvijaju se tamni nimbusi. Neumorna oluja besni tokom čitave istorije jednog čoveka; počinje sa svakim svršenim trenom i povećava se protekom vremena, smanjuje vidljivost i izobličava sve one momente koji su nekada bili živi i realni. Prostorne deformacije (arhitektura) doprinose toj učmalosti prilikom prisećanja, zbunjuju nas, šalju u besmisao sve one slike koje smo marljivo (ne našom voljom) beležili tokom života, plaše nas iluzijom ličnog detinjstva i prošlosti. To su sada neke nove okoline i strukture koje nemaju ništa zajedničko sa davnim ustrojstvom koje čili u sećanju.

Sećanje na detinjstvo je čežnja za povratkom i strah od nepovratnosti.

Senad R. Avdović

http://senadavdovic.blogspot.com/2014/10/o-detinjstvu.html

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here