Bila jednom davno neka udovica koja je imala sina jedinca. On je bio veoma hrabar i ničega se nije plašio… Išao je kud je hteo, radio je šta je želeo i nikoga nije slušao. Majka je na sve načine pokušavala da ga zastraši ali bezuspešno. Napokon ode kod popa pa mu reče:
– Gospodine, pokušajte da ga malo uplašite, ja nikako ne uspevam a bojim se da će ga zadesiti neka nevolja zbog neustrašivosti.
– Dogovoreno gospođo, samo vi njega večeras kod mene pošaljite.
Žena dođe kući pa spremi sina da ide kod popa. Pop je baš taj dan imao mrtvaca u crkvi pa ga iznese pod zvonik, namesti ga da stoji a u ruke mu ugura kanape od zvona pa ga tako ostavi.
Kad je došao mladić pop ga zamoli pošto je mlađi da ode do zvonika i da zazvoni nekoliko puta, da ne mora stari pop ići. Mladić tako i učini ali kad dođe do zvonika vide onog mrtvaca kako drži konopce pa mu reče:
– Ajde zvoni pošto si stigao pre mene. Svejedno je ko će, da li ti ili ja…
Kako mrtvac nije odgovarao mladić mu opet reče:
– Ajde čoveče zvoni više, ako si došao prvi red je da ti zvoniš, neću se ja ljutiti.
Međutim mrtvac i dalje osta nepomičan… Mladić kad to vide razljuti se pa priđe i udari šamar mrtvacu koji onda pade na pod. Mladić uze kanape, pozvoni par puta i vrati se kod popa koji ga čim je ušao u kuću upita:
– Jesi li zvonio sinko?
– Jesam pope.
– A jesi li video nešto čudno?
– Nisam ništa… Bio je samo neki pijanica kod zvona kad sam došao. Ja mu nekoliko puta rekao da zvoni a on kako nije hteo ja mu udario šamar pa je pao pored zvona.
Pop mu se zahvali za pomoc pa mu reče da opet dođe sutra uveče. Mladić tako i uradi a sutradan izjutra dođe majka pa upita popa:
– Pope, hoće li biti nešto sa mojim sinom?
– Nisam uspeo da ga uplašim sinoć, pokušaću večeras opet.
Uveče kad dođe mladić kod popa ovaj mu reče da ide u dvorište, da će tamo spavati pored jednog zarobljenika koji je vezan lancima ali niko ne sme da ga oslobodi koliko je ružan i opasan. Mladić ode kod ovoga pa se namesti ispod njega i leže da spava. Međutim kad god bi se osuđenik pomerio lanci bi zveckali pa mladić nije mogao da zaspi. Najposle reče mladić njemu:
– Daj molim te smiri se samo dok zaspim pa se posle mrdaj do ujutru.
– A ti se mene ne plašiš?, upita osuđenik…
– Ne, zašto bih te se plašio. Samo se ti smiri da ja mogu zaspati.
Kad je prošlo pola noći a mladić i dalje nije uspeo da zaspi on lepo uze pa oslobodi ovog što je bio u lancima pa ga baci na pod i leže da spava preko njega kako ovaj ne bi mogao da pobegne. Kad se ujutru probudiše mladić pođe da ga opet okuje ali mu čovek reče:
– Nemoj me opet bacati u lance molim te. Ja nisam nista zgrešio, samo sam kriv što sam ružan pa me se ljudi plaše. Ja nisam ništa loše uradio a osuđen sam na osnovu priča ljudi iz sela. Evo daću ti ovu magičnu košulju koju nosim na sebi u znak zahvalnosti ako me pustiš…
– U redu, neka tako bude, – reče mladić…
Čovek skinu žutu košulju sa sebe pa je dade mladiću i reče:
– To je magična košulja… Kada neko bude hteo da te tuče ti je samo skini i povici „Udri košuljo“ i ona će početi da ga bije… Kad mu bude bilo dosta batina a ti poviči „Stani košuljo“ i ona će prestati.
Mladic uze košulju, obuče je i ode kod popa da mu kaže da je zatvorenik pobegao u toku noći… Kad to obavi uputi se do nekog obližnjeg grada da pronađe nekoga na kome će isprobati košulju.
Kad je stigao do grada već beše predveče… Pored puta vide čoveka kako gura zaprežna kola sa ženom i decom pa ga upita kuda će van grada po noći a ovaj mu reče:
– U naš grad preko noći dolaze zli duhovi… Ko god je ostao preko noći u gradu od kad su oni došli ujutru više nije bio tamo. Ti se sinko bolje vrati odakle si pošao…
Mladić to ču, zahvali se čoveku na upozorenju pa ode u grad. Kad stiže tamo a on uđe u krčmu, sede za jedan sto i izvadi novce iz džepa. Malo posle se vrata od krčme otvoriše a kroz njih proviri jedan duh pa nestade. Ubrzo zatim poče galama napolju, poče da grmi i seva, jak vetar poče da duva i začuše se lanci… Onda se u krčmi pojavi nekoliko duhova i jedan od njih priđe mladiću i upita ga:
– Šta radiš ti ovde?
– Evo sedim za stolom, čekam krčmara da me usluži.
– A znaš li ti mladiću da je krčmar otišao iz grada kao i svi ostali ljudi koji ovde žive? Noću smo ovde samo mi duhovi…
– Znam ali ja sam ostao… Ja se vas ne plašim.
Tada poče još veće nevreme napolju, još veća buka, psi počeše da laju, mačke da mjauču… Čovek bi pomislio da će kraj sveta doći… I onda odjednom se u sobi pojavi beli duh sa vatrenim lancem koji njime udari po stolu ispred mladića. Ovaj samo mirno pogleda u lanac i ne reče ništa. Onda ga upita beli duh:
– A šta ćeš ti ovde?
– Evo sedim i brojim svoje novce…
– Novce kažeš? A da li bi hteo da se kartaš možda?
– Bih, što da ne.
Onda zli beli duh sede pored mladića pa počeše da igraju karte u pare. Mladić je stalno pobeđivao i ubrzo duh ostade bez novaca. Onda počeše da se kartaju u drago kamenje ali mu mladić i to uze. Na kraju je duh izgubio i sve zlatnike koje je imao i kako nije više imao u šta da igra on okupi sve duhove oko sebe pa krenuše da napadnu mladića. Ali on tada skine košulju pa povika „Udri košuljo“ a ona poče da ih tuče. Oni počeše da beže ali ih je magična košulja stizala lako. Najposle kada videše da ne mogu pobeći duhovi počeše da mole mladića da prestane da ih tuče. On im reče da moraju da obećaju da nikada više neće doći u taj grad i da će vratiti sve ljude koji su nestali. Oni se složiše i čim je mladić zaustavio košulju nestadoše svi bez traga.
Sutradan se vratiše ljudi u grad a mladić im ispriča da su duhovi otišli i da se više neće vraćati. Ljudi mu se zahvališe a on zadovoljan ode svojoj kući. Nije dugo vremena prošlo i reč o svemu tome dođe do kralja koji je onda pozvao neustrašivog mladića kod sebe u dvorac, dao mu princezu za ženu i postavio da hrabro vlada njegovim kraljevstvom.
