Хвалио се хвалиша,
Један дечко мали,
Да он уме јахати
Као хусар прави.
Сто је пута покуш’о
У животу своме,
Јахао је на коњу,
То јест дрвеноме.
„Сад би смео посести
и Маркова Шарца“,
Ал’ кад Шарца не има,
он ће посест јарца.
А јарац је жмиркао,
Па је мирно заст’о,
Пустио је узјахат
Да види хусарство.
Носио је хвалишу
И тамо и амо
Хвалиша се осврт’о
Да ли га гледамо.
А кад јарац поскочи
Баш ко парип прави,
Наш се хусар сподоби
Разјарен по трави.
