Bila jednom jedna lisica koja je napravila mekani kolač od đubriva i na vrhu namazala s medom pa pošla da prevari čobane da bi dobila štogod da jede. Došla je kod onih koji su čuvali janjce pa ih upita da se zamene – jedno janje za slatki kolač. Ali čobani nisu pristali na zamenu.
Lisica je pošla dalje i došla do svinjara koji je čuvao svinje. Pitala ga je da joj da jedno prase za slatki kolač. Ali ni ovaj čuvar nije pristao na zamenu.
Onda je pošla dalje i naišla na mesto gde su konjušari čuvali konje. Upitala ih je da joj daju jedno ždrebe za slatki kolač, a oni pristanu.
„Nemojte da lomite kolač dok ja ne pređem preko devet brda i onda neka ga najstariji od vas prelomi preko glave,“ – rekla je lisica.
Kad je lisica prešla preko devet brda, najstariji konjušar uzme kolač i prelomi ga preko glave, pa shvati da je kolač napravljen od đubriva i da ne valja. Konjušari su bili toliko besni da su krenuli da traže lisicu.
Lisica se sa ždrebetom sakrila u svojoj kućici u šumi koju je napravila od drveta, pa tako konjušari nisu mogli da nađu lisicu i odluče da se vrate kući.
Lisica je pošla da donese svom ždrebetu vode i sena i ostavila ga zatvorenog u svojoj kući. Pre nego je pošla, lisica ju upozori da nikome ne otvara vrata, a da ne zna kako se zove.
„Ja ću te zvati tiho: Kobo, kobasice, otvori mi vrata, vratanca; nosim ti vodice i travice,“ – rekla joj je lisica. Kad je lisica otišla, došao je vuk i zazvao ždrebe.
Probao je da je prevari, ali se ždrebe setilo da je vuk i nije htelo da otvori vrata. Vuk, kad je video da ždrebe neće da mu otvori, sakrije se u malu kućicu.
Lisica se vratila i tiho rekla: „Kobo, kobasice, otvori mi vrata, vratanca, nosim ti vodice i travice.“
Ždrebe je otvorilo vrata i lisica je ušla u kuću. Ždrebe joj je reklo: „Teta, neko je glasno vikao na vratima“, a lisica joj odgovori da nikome ne otvara vrata osim onome ko ga zove kao ona: „Kobo, kobasice, otvori mi vrata, vratanca, nosim ti vodice i travice.“
I vuk je sve to slušao.
Lisica je opet otišla po vodu i seno i zatvorila ždrebe u kući. Ubrzo je došao vuk i zazvao ždrebe tiho – kao što je i lisica zvala – da mu otvori vrata. Ždrebe se prevarilo i otvorilo vrata. Vuk je ušao i udavio ždrebe, pojeo ga i pobegao u šumu.
Kad se lisica vratila i primetila da su vrata otvorena, a ždrebe pojedeno, setila se da je vuk već pre pokušao da uđe i mislila je kako da mu se osveti.
Izašla je na put i legla kao da je mrtva. Težak koji je vozio sir na sajam da bi ga prodao primetio je lisicu da leži na putu. Uzeo ju za zadnje noge , bacio na svoj voz i pomislio da ju ponese kući. Onda je pošao dalje.
Putem je lisica uzela jedan sir i pojela ga iznutra, taman da bi mogla glava da joj prođe. Natakla je sir na glavu, skočila iz kola i utekla u šumu.
Tamo je lisica tražila onog vuka koji je pojeo njeno ždrebe.
Ubrzo ga je srela, a vuk ju je zapitao: „Odakle ti taj sir?“
„Ja sam ga izlokala iz vode,“ – odgovorila je lisica.
„Gde to ima? Ja bi isto hteo sebi da izločem sir,“ – ponovo je upitao vuk.
Lisica ga je odvela na jedno vrelo u kom se ogledao mesec i pitala ga: „Vidiš ga u vodi?“
„Da, vidim,“ – rekao je vuk
„Sada loči vodu i izlokat ćeš sir,“ – rekla je lisica.
Vuk je počeo da loče vodu.
I tako je lokao i lokao dok više nije mogao da loče. „Loči još, skoro ćeš doći do njega,“ – ubeđivala ga je lisica.
Vuk je opet lokao, i kad je voda pošla da curi svuda gde je on šupalj, lisica je začepila sve rupe da više vode može
stati.
Kad je lisica primetila da u njega ne može više stati ni kapi, pozove ga da jedu njen sir. Pa ga odvela u jednu kuću u brdu. Ušli su s one strane gde je kuća bila ukopana.
„Ajmo unutra. Ovde ćemo jesti moj sir,“ – rekla je lisica.
Ušli su na tavan da ih niko nije primetio, a lisica je potegla čepove iz vuka, hitro skočila van i zatvorila prozor kroz koji su ušli.
Voda je udarala iz vuka i počela padati na svatove koji su bili u kući, a oni su potrčali na tavan da vide odakle voda dolazi. Kad su našli vuka na tavanu, skočili sa njega i ubili ga.
Tako se lisica osvetila vuku za svoje ždrebe.
