Школа је место где се деца друже, образују и васпитају. Било да је мрзимо или волимо, она постоји и обавезна је. У њу морамо ићи понекад радо, а понекад нерадо.
Моја школа се налази у селу Драчић, недалеко од града Ваљева. Она се зове “Драгољуб Илић”. Добила је име по поменутом учитељу који је радио у нашој школи. У школи часови почињу у осам часова, а завршавају се у један и десет. Наша школа има и издвојена одељења која се налазе у три села. Школа има три спрата. У приземљу се налази етно – кутак, трпезарија и фискултурна сала. На првом спрату су млађи разреди, као и три кабинета, наставничка канцеларија и остале канцеларије. На другом спрату смо ми старији. Е па ту вам је већ хаос. Ми који смо стално по ходницима, по којима трчимо, играмо се и итд. Наравно, зна се да су ту дежурни наставници који воде рачуна о нама. Зидови наше школе су шарени, исписани словима, осликани стаблима и цвећем. На њима се налази и формуле и правила у српском језику и страним језицима. Ходници су испуњени саксијама цвећа, понекад помислим да сам у ботаничкој башти. Испред школе се налази велики простор на којем ми играмо фудбала, грудвамо се. Ти тренуци су посебно драги за мене. Тада се играмо и срећни смо. Наравно, срећан сам и на неким часовима. Разумите, ипак сам само дете, жељно игре и нових знања. У нашој школи постоји и воћњак из којег ми једемо здраво воће. Тај воћњак одржавамо и сређујемо ми ђаци. И учимо о биљкама и животињама које су у нашем воћњаку, а самим тим и плодовима воћа који се користе за компоте и слатко.
Можда вам моја школа делује јако мала, али није, она изгледа као велики дворац. Дворац у ком се наши наставнице и наставници принцезе и принцеви, а ми ђаци витезови. Дворац из кога ћемо отићи пуни нових знања и лепих познанстава.
Ментор: професор српског језика, Слађана Матић
