Док данас слушам одрасле како говоре да је најлепше ђачко доба, осећам велику срећу што сам ђак.
Моја школа није било каква школа. Она је посебна. Лепша од било које друге! Налази се у најлепшем делу села Драчић. Са виших спратова пружа се прелеп поглед на природу овог краја. Али, школу не чине само зидови, школа смо ми деца и одрасли који раде са нама, који нас уче. Био сам у другој школи, али у овој, у коју сада идем, заиста ми је лепше. Моје срце је овде испуњено срећом и љубављу према мојим друговима и другарицама. Деца су овде заиста посебна. Осећам да ме сви воле, поштују и брину за мене. Радујем се сваком дану, одмору, времену после школе које проводимо у игри, разговорима, дружењу. Овде нема много деце, али смо сви јако блиски и много се волимо. Наставници и учитељи су нам посвећени. Увек имају довољно времена за нас. Дају нам шансе да поправимо оцене, када нисмо задовољни, саслушају нас, разговарају са нама и о темама које нису везане за лекције, желе да нас изведу на прави пут. Моје мисли су препуне лепих слика које се нижу док размишљам на ову тему. Осећам да овде припадам. Са овом децом делим срећу и тугу. Одрасли ме цене и поштују, имају разумевања за мене. Дани пролазе и ја знам да ћемо за час доћи до осмог разреда, када нас ова школа мора послати даље. Доћи ће дан када ћемо напустити ове клупе и двориште, истрчати весели и велики. И сигуран сам да ћу се са срећом и сетом сећати дана у ОШ „ Драгољуб Илић“ у Драчићу.
Ментор: професор српског језика, Слађана Матић
