Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
– Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče,
nismo videli takvo meče.
„Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
„kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?“
A meče ćuti.
„Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
„kad svet od snega sasvim pobeli?“
Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.
Odjednom meče ljutito reklo
šta ga je peklo:
„Neću da spavam, neću i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?“
A onda tiho, tiho reče:
„Baš mi je krivo što sam meče.“
Sad mama ćuti, i tata ćuti,
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:
„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću i tačka!
Što ne spavaju zec i mačka?“
Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.
