Upala lisica u bunar pa je morala onde i ostati, ne znajući kako da izađe. Jarac, nagnan žeđu, dođe do toga istog bunara pa, opazivši lisicu, stade je ispitivati je li voda dobra. A ona, prikrivajući svoju nevolju, rasprede silnu pohvalu o vodi, govoreći kako je ukusna i potičući ga da i sam siđe.
Žudeći jedino za vodom, jarac siđe u bunar, a kad je ugasio žeđ, poče zajedno s lisicom razmišljati o izlasku iz bunara. Lisica tada reče da je smislila kako će se oboje izbaviti:
“Ako se ti prednjim nogama upreš o zid i osloniš rogovima o njega, ja ću se preko tvojih leđa uspeti gore, a onda ću i tebe izvući.”
Nakon ponovnoga nagovaranja, on joj učini po volji, a lisica mu skoči preko nogu i uspne mu se na leđa, pa uprevši se o jarčeve rogove, stiže do otvora bunara i poče se udaljavati. Kada joj jarac stade prigovarati da je prekršila obećanje, osvrnu se i reče:
“E, moj pametnjakoviću, da si imao toliko pameti koliko dlaka na bradi, ne bi bio sišao u bunar, a da pre ne promisliš kako ćeš iz njega izaći.”
Tako i razboriti ljudi treba da najpre razmotre kako će završiti ono što rade, a tek onda da se toga prihvate.
