Za lisice iz jedne gore se pričalo kako nikada ne priznaju da nešto ne mogu ili ne umeju i da su mnogo hvalisave. Kad god pripovedaju o nekom događaju, uvek one ispadnu nekako najhrabrije, najveštije, najsposobnije. A za neuspeh – drugi su krivi.
E, jedna od tih i takvih lisica, vrlo gladna, ugledala je vinograd povijen pod krupnim zrelim grozdovima. Pritrčala je da se najede slatkog grožđa, kad – grozdovi daleko, nemogu se dohvatiti. Pokušala je da skoči – uzalud, previsoko. Osvrnula se, videla da je neki posmatraju, pa joj bi neprijatno što, eto, gledaju kako ona nešto ne može.
“Pih”, reče glasno da čuju, “ovo grožđe je kiselo!”, i ode gladna.
A jedan od onih što su se našli u blizini reče drugom:
Poraz mnogih ljudi ne priznaju lako,
jer bi hteli da su uspešni u svemu;
Eto i lisica izvlači se tako:
kiselo je grožđe kad ne može k njemu.
POUKA
Nikada ne prezirite ono što ne možemo imati; ništa ne dolazi lako.
