„Mama, zašto je toliko važno da spavamo?“
„Važno je, najpre zato što tako odmaramo i stičemo snagu za nove avanture. Od sna se raste. Svaki put kada spavaš, rastu tvoje ruke, tvoje noge, tvoja kosa, i najvažnije – tvoja duša.“
„Kako to misliš, mama?“
„Tako lepo, Jakove. Kada spavamo tada sanjamo, a snovi su najbolje gorivo za letenje.“
„Letenje avionom? Kao deka Vesko što je leteo do Australije?“
„Ne avionom. Ovo je moćnije prevozno sredstvo.“
„Onda mora da je neka svemirska raketa!“, ushićeno je rekao Jakov.
„Nije.“, nasmešila se mama.
„Pa šta je onda, kaži mi, kaži mi, kaži!“, bio je nestrpljiv.
„Nećeš da pogađaš više?“
„Nikad neću pogoditi! A ti znaš, znam da znaš! Kaži mi, mama, molim te!“
„Pa već sam ti rekla, dušo. Razmisli. Šta raste kad spavamo?“, mama ga je pogledala blago i ispitivački.
„Rastu ruke, noge, kosa…“, preslišavao se Jakov. „I… Znam! Raste duša! To mora da je to!“
„Jeste! Naša duša je kao leteći ćilim! Može dospeti svuda kada je odmorna i velika!“
„I do Australije?!“
„I do Australije! Samo je moraš pustiti da raste.“
Jakov se na trenutak zamislio, a onda je snažno zagrlio mamu.
„Ljubim te, mamice! Ali izvini sada, moram da spavam. Tako se leti i raste do, do, do… Nezabeleženih visina! Laku noć!“
„Laku noć, mrvice.“, prošaputala je mama.
U sobi je treperila neka magična svetlost. Kao da su se od nežnosti i ljubavi složili snovi baš iznad Jakovljevog krevetića. Polako je tonuo u san. A onda je sanjao. Najlepše visine.
