Jednom davno u drevnoj Frigiji živeo je kralj koji se zvao Mida. Bio je zaista smešan, pa se tako većinu vremena ponašao budalasto. Mida nije bio samo smešan, nego i pohlepan. Svakim danom je želeo sve više bogatstva a kako je za sebe mislio da je jako pametan, svako malo je upadao u probleme.
Jednog dana je učinio uslugu bogu Dionizu. Dioniz je odlučio da mu se oduži tako što mu je dao moć da sve što dotakne pretvori u zlato. Uzbuđen zbog svojih novostečenih moći, Mida je počeo da dodiruje sve vrste stvari, pretvarajući svaki predmet u čisto zlato.
Uskoro je kralj Mida postao toliko bogat da nije znao šta će sa svim bogatstvom. Onda e shvatio da ne može da jede i pije, jer se sva hrana, koju bi hteo da pojede, pretvori u zlato čim je dodirne.
Gladan, Mida je stenjao: „Umreću od gladi! Možda ovo ipak nije bila tako dobra želja!”
Videvši njegovu užasnutost, njegova voljena ćerka ga je zagrlila da ga uteši pa se i ona takođe pretvorila u zlato. „Zlatni dodir nije blagoslov“, povikao je Mida.
Svakog dana i noći je molio boga Dioniza da ga oslobodi te moći sve dok se Dioniz jednog dana nije sažalio nad nesrećnim kraljem.
“Ako želiš da se oslobodiš moći koju sam ti poklonio, kreni prema izvoru reke Paktola i tamo se okupaj! Voda Paktola ispraće s tebe pohlepu zbog zlata!” – rekao je Dioniz.
Mida je odlučio da posluša Dioniza te se napokon oslobodio pohlepe, a reka je nakon toga bila puna zlatnih grumena.
POUKA
Pohlepa će uvek dovesti do propasti.
