Milica je bila dobra ali siromašna devojčica. Pošto je bila tako dobra, jednog dana čarobnjak joj pokloni lepu belu kokošku.
Sutradan Milica je otišla u kokošinjac da vidi da li je bela koka snela jaje za doručak, ali…
Ali koka nije snela obično, već zlatno jaje. Jaje od čistog zlata! Presrećna, Milica je otrčala do svoje mame da joj pokaže jaje pa su njih dve zajedno pošle kod draguljara da mu ga prodaju.
Od dobijenog novca njih dve su najzad mogle da kupe puno toga što im je trebalo: hranu, haljine i druge stvari. Međutim čim se obogatila, Milica je postala neprijatna devojčica, pa je jednom čak iz kuće izbacila dečaka koji joj je tražio komad hleba.
Dan posle tog ružnog postupka, Milica je kao i svako jutro otišla do koke da uzme novo zlatno jaje. Ali ovog puta, umesto zlatnog jajeta, Milica je našla nekoliko slupanih jaja.
– Ko ko ko, ko ko ko! – kokodakala je koka.
– Šta ti meni ko ko ko, daću ja tebi ko ko ko, nevaljala koko!
Devojčica je uzela metlu da bije kokošku. Jadna koka se grdno uplašila a ništa nije razumela.
Sutradan se ponovo pojavio čarobnjak i rekao devojčici:
– Nije tvoja koka kriva zato što ne polaže zlatna jaja. Ti si se ružno ponela pa sam te ja kaznio. Dok opet ne budeš dobra, neće biti zlatnih jaja!
Milica se odmah pokajala i sva postiđena je shvatila da i kad je nama dobro treba da mislimo na one kojima je teško. Izašla je iz kuće da potraži dečaka kome nije htela da da komad hleba. Kad ga je pronašla pozvala ga je na ručak.
Posle toga koka je nastavila da polaže zlatna jaja a devojčica ih je delila siromašnoj deci iz okoline.
