Застајкује Тодор, узима одмор,
чеше уши, папир буши,
тек тако, замисли се јако,
одлута мислима било где,
у шуму или виноград код деде.
А домаћи га гледа, само што не мјауче,
шапуће нешто, негодује, јауче,
бар да може да отпије лимунаде срк,
па трк ‒ у нове згоде и походе!
Тоши слабо помаже кад домаћи одлаже,
смишља калкулације, тражи занимације,
бодре га у томе Сале и Јелена:
„Има увек за домаћи времена.“
Пробао је да направи план,
да испуњава обавезе дан по дан,
међутим, није се дало,
испостави се да времена ипак је мало.
Тешка је та самодисциплина,
као постизање војног чина,
схватио је Тоша, мање стрпљења ће да га кошта,
ако се одмах нарогуши и досадну звер повуче за уши.
Одлучио је здраво,
од тад из школе иде кући право.
