Тужи нам се јежић, тужи.
Коме своје шапице да пружи?
До ономад зима беше јака.
А и цича, покаткада.
Кад је склупчан лепе снове снио.
До пролећа сит, није се будио.
Сад је клима другачија.
Полубудан ил’ сав поспан, ко ће знати?
Каква је то јава сад?
Висибаба забелела, развигорац мами…
„Ех, да хоће и пролеће!“
Види јежић.
„Јоште неће…“
На белину снега стао.
