Био старац и баба, па имали два сина и две снаје. Они су били врло сиромашни и нису ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снају да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповести оте с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: „Мехехе!“
Старац изађе и запита га шта му је и шта је дошао кући. А он одговори:
„Послао си снају да ми креше да брстим, а она ми натакла брњицу на губицу, па не могу.“ Онда старац пошље другу снају; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу жита, и стане просипати за собом, вабећи јарца: „Јац, јацо, јац, јацо!“
Јарац иђаше за бабом, докле је бацала из рукавице жито, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: „Мехехе!“
Опет га старац запита, шта му је, а он одговори: „Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла брњицу на губицу, па не могу.“
Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бежи, бежи, те у лисичију јаму, а лисице не беше код куће.
Кад лисица дође, чује да има неко у њеној кући, и не сме да уђе унутра, него пође од своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се неко увукао у њену кућу, пак сад не сме унутра. Онда зец рече: „Хајдемо нас двоје, да видимо, ко би то био.“
И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: „Ко је у тетиној јами?“
А јарац изнутра одговори: „Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! Зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.“
Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побегну без обзира. Бежећи тако наиђу на вука, медведа и лава, па их ови запитају, шта им је, што беже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповеде, шта је и како је.
Онда се дигну сви заједно, да би како увели тету лију у њену кућу; али им залуд беше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се за лију, сретну јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: „Хајде да и ја срећу покушам, да видим ко је то.“
Кад дођу пред јаму, повиче јеж: „Ко је то у лијиној кући?“
Јарац одговори: „Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! Зуби су ми као колац, прегришћу те као конац.“
На то му јеж рече: „Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г….у“
А мој ти јарац побеже!
