Jedan hvalisavi medved pripovedao je mečićima kako zna zemlju u kojoj ima meda u izobilju za čitav mečiji rod. U toj zemlji medvedi ne moraju ništa da rade, jedini posao im je da po čitav dan ližu med.
Hoćemo u tu zemlju! Kada ćeš nas odvesti tamo?! – povikaše mečići u jedan glas.
Odvešću vas – hvalio se i dalje medved – ali pre toga hoću da se uverite kako sam ja silan. Vidite li onu jelu tamo?
Po oljuštenoj kori stabla vidi se da su se mnoge mečke uz nju pele, ali nijedna nije dospela do vrha. Gledajte sada kako ću se ja uspuzati do samog vrha.
I hvalisavi medved poče da se vere uz stablo. Uskoro jela poče da se povija pod njim, ali on nastavi da se penje. Možda bi i uspeo da iznenada ne poče oluja. Vihor je zviždao šumom, savijajući i lomeći grane.
Jadni medved nađe se u nevolji. Jedva se održavao na stablu, zarivši okrvavljene kandže iz drveta, ali mu to nikako nije uspevalo.
Pokušao je sve što je znao i umeo, ali uzalud.
Pomiren sa sudbinom, hvalisavi medved stade da očekuje smrt. Ali ni tada nije mogao prestati da se hvali. Gledao je mečiće dole pod drvetom kako čuče i jadikuju, pa im doviknu:
– Ne mogu vas odvesti u obećanu zemlju, hvalisavi medved, ali – vidite i sami svima možete pričati kako je ovde gore, na jeli, umro medved koji je uspeo da se uzdigne više nego iko iz čitavog medveđeg soja.
Često ljudi nastradaju zbog sujete i hvalisavosti.
