Био је диван, мајски дан. Птичице су цвркутале. Поток је жуборио, а цела шума, недалеко од вреве ужурбаног града, била је опијена мирисом расцветалог јоргована.
На две супротне стране једне гране, стајале су Голубица и Ласта. Гледале су се мрко.
– Зашто ме тако гледаш? – упита Ласта Голубицу.
– Ето, гледам те… а гледаш и ти мене, не баш пријатељски. Чини ми се да ми завидиш јер сам лепша од тебе.
– Лепша?! Ха-ха-ха! – на силу се закикота Ласта. Верујем да ТИ завидиш мени јер путујем двапут годишње, док се ти врзмаш по парковима и трговима. Сигурна сам да ти је путовање до ове шуме најдуже које си икада имала.
– Где се врзмам и колико путујем је моја ствар. Не знам да ли знаш, али ја сам птица која представља мир у свету…
– Браво, честитам! Ако си за мир, зашто си свадљива?! Вероватно знаш да ја чиним пролеће! То сви знају…
– Ма, да како да не!
Голубица је била подругљива, а Ласта се стварно разљутила. Уследиле су тешке речи и увреде. Толико су се разгаламиле да су пробудиле Сову.
– Каква је то бука?! Одакле вам право да ме будите од раног јутра?!
– Раног јутра?! Скоро ће подне – рече Голубица.
– Не знам ЈА које је доба дана. Уосталом, ја сам ноћна птица.
– Извини – покуњено изговори Ласта.
– Извини – понови Голубица.
– У реду. Када сте ме већ пробудиле, желим нешто да вам кажем. Чула сам један део вашег разговора, мада је то тешко назвати разговором. Била је то бесмислена свађа. Ти си, Голубице, птица станарица, а ти, Ласто, птица селица и не можете упоређивати једна другу. Свака од вас има живот који је занимљив, леп али и опасан на свој начин…
– Опасан?! – изненадише се и Голубица, и Ласта.
– Наравно да јесте. Обе сте изложене разним опасностима… од птица грабљивица до праћака. Голубице, теби је тешко да презимиш, а твоја путовања, Ласто, нису нимало лака. Зато престаните да се свађате. Наставите да разговарате лепо и не упадајте једна другој у реч. Сигурна сам да има много тога о чему бисте могле да причате. А сад идем! Покушаћу поново да заспим – прозева се Сова.
– Поразговараћемо, али на неком другом месту да те не бисмо поново пробудиле – рече Ласта.
– Идемо… Овај, летимо! – сложила се Голубица.
– Лаку ноћ… Уствари, лак дан, Сово! – пожели јој Ласта.
Голубица и Ласта полетеле су заједно тражећи нову грану за разговор.
