Home Bajke i priče ДОЖИВЉАЈИ ЧИЧА ЗИМОЊЕ – Бранко Ћопић

ДОЖИВЉАЈИ ЧИЧА ЗИМОЊЕ – Бранко Ћопић

92
0

– Ало, ало, има ли каквих знакова да се Прољеће приближује? – виче на телефон љутити чича Зимоња, а с друге стране жице; срдито пјевуцкајући, одговара му вјетар Сјеверац:

– Ништа особито, драги чича. Једино се на падини бријега сњежни покривач подерао на два мјеста, али већ му је и вријеме, стар је. Имаш ли коју нову сњежну крпу да га закрпимо?

Чича Зимоња забоде нос у своје рачунске књиге, узе да мрмља и одговори:

– Ало, ало, потрошио сам све, и најмању сњежну звјездицу, и то недавно, кад нас је оне ноћи опљачкао вјетар Југо и подерао нам све огртаче по бреговима. Имам у остави само нешто иња, али то ми треба за украшавање моје рођене браде.

– Е, онда смо обрали леденице! – просикта забринут Сјеверац.

Чича Зимоња дође тако сваке године, некад раније некад касније, дрско завлада читавим нашим крајем. Окује ријеку, сједне на свачији кров, штипка ђаке за уши, луња ноћу око тобџијске касарне и вуче стражаре за нос, па је чак толико смион да се кроз разбијен прозор увуче у касарну милиције и шкакља милиционаре по табанима. Онда миљкани устају, трпају угаљ у пећ, а чича-Зимоња бјежи напоље, јер милиционарска пећ почне громко да тутњи:

– Ду-ду-ду, држ-држ-држ, лопов је у соби! Понекад се чича Зимоња ушуња и у музеј, примакне се костуру мамута и пита га:

– Сјећаш ли се кад смо се нас двојица некад сусретали? Било је то прије неколико хиљада година. Онда сам био много љући, зар не?

У Јануару је чича Зимоња најбоље расположен. Фијуче, звиждука и тресе сребрним прапорцима хладног Сјеверца, вијори сњежном заставом, и по прозорским окнима слика блиставе хладне шуме. Али чим сунце малчице ојача и укажу се прве мрље окопњеле земље, чича се узнемири и покуњи.

Ево га, и сад је узнемирен. Чека га велика битка с младим веселим јунаком Прољећем.

– Ало, ало, Сјеверче, јеси ли ноћас опазио штогод сумњиво? – пита чича Зимоња, а Сјеверац, помало кашљуцајући, одговара:

– Видио сам. Стражар на ватрогасном торњу јутрос је цупкао ногама и пјевушио некакву сумњиву пјесмицу, нешто као… као:

– Долетјела ластавица опа-цупа-цуп!

– Уху, уху, брр! – стресе се чича Зимоња. – Не спомињи ми ту страшну птичурину. Она је вјечити савезник Прољећа. А шта си још опазио?

– Видио сам једног дјечака с висибабама у руци. Све је скакао с ноге на ногу и викао: „Ура, ево Прољећа! Нашао сам висибабу!“

– Охо, то је већ отворена побуна! – прогунђа чича Зимоња. – Да ме нешто јутрос не боле леђа, баш бих потражио тога малога неваљалца и на путу до школе тако му натрљао уши да би му биле црвене као онај разбојник Пламен, који гута дрва и мене толико мрзи.

– Ја ћу те осветити – рече му Сјеверац. – Сјутра ћу ономе дјечаку отети капу и однијети је чак до села Недођина, само ако ме послужи снага. Знаш, окашљао сам, а то је први знак да се примиче мој смртни непријатељ, вјетар Југо. Сјутрадан, у рану зору, сјеверац скокну до чича Зимоње и затече га како своју бунду крпи мразовим концем. Постава од иња била се већ сва олињала.

– Погледај, брате Сјеверче, сву ми бунду појео сунчев мољац. Ево, крпим је свако јутро, али се до подне овај мразов конац сав искида.

– Мани га, и са мном ти је зло! – прошишта Сјеверац. – Био сам ноћас кренуо на море, на промјену ваздуха, али ме иза првих планина дочека Југо и тако ми испраши леђа да ме и сад тресе топла грозница.

– Па ти га тужи милицији за тешку тјелесну повреду – предложи му чича Зимоња.

– Е, мој брате, не смијем ти ја милицији на очи, јер сам зимус поломио у парку много дрвећа, поразбијао сам прозоре на гимназији и однио читаво туце ђачких свески – пожали се Сјеверац.

– А за свеске се не бој – рече чича Зимоња. – Можда је чак и корисно што си их однио, јер у њима има безброј погрешних рачуна, рђавих цртежа и дебелих двојки.

– Тако је! – потврди Сјеверац. – У једној свесци чак сам и то прочитао да Прољеће долази 15 фебруара.

– Уху, уху, уху! – повика чича Зимоња. – Зашто тај ђак нема четири увета, па да их три сата заврћем, шарафим, засукујем, одсукујем, трљам и рибам!

Тог дана Сјеверац и чича Зимоња одоше на врх планине и куком на леду написаше ову објаву:

СТРАШНА ОПОМЕНА

Преко ове планине најстрожије се забрањује прелажење двојици непознатих скитница номадског поријекла, а то су:

1) Прољеће, дјечак плаве косе, модрих очију, бркова нема, носи шарену кошуљу, бос и без капе, воли да се игра „школе“ и „шапца-лапца“, једе ране трешње и спанаћ и без престанка се смије као луд. Особити знаци: воли да кити дрвеће.

2) Југо, боја очију и косе непозната, јер је истоимени невидљив, бркове и браду вјероватно има, јер шкакља пролазнике иза врата, свира на неку справу непознатог облика и величине, једе снијег и лед у друштву са Сунцем. Особити знаци: дотични је вјероватно завршио падобрански курс (провјерити у Земуну код авијатичара Стипе Буторца, друга врата десно!)

Ко дотичне протуве укеба, ухвати или улови, нека им одузме исправе, веже их и нек их стражарно спроведе у садашњи главни штаб чича Зимоње на највишем врху планине. Југа треба допремити у затвореном сандуку без иједне рупе да се не би извукао и побјегао заједно с Промајом.

Награда за хватача: три мјесеца бесплатног зимовања у Смрзнутом Цвокотанцу, бунда од иња и дозвола за играње у Сњежној Олуји (свира дувачки оркестар капелмајстора Сјеверца).

Моле за сарадњу: Чича Зимоња и Сјеверац

На жалост, први који је прочитао ту објаву било је само Сунце. Док је оно срицало и читало незграпна Зимоњина слова, лед се сасвим отопио, а с њим нестаде и опомене.

Убрзо на то мјесто стигоше Југо и Прољеће и свуда около, под ниским жбуњем, пробудише разноразно цвијеће. Замириса читав крај.

Те исте ноћи, у једној студеној пећини на врху планине, чича Зимоња се трже иза сна, омириса ваздух и намршти се.

– Уху, ала нешто смрди! Чини ми се да су љубичице.

– А мене боле ноге прогунђа Сјеверац. – Сигурно је Југо близу.

Ујутро обојица скочише и брзо одјурише оној својој табли на планинском превоју, али умјесто ледене плоче нађоше језерце бистре воде, горско око, у коме су се огледали искидани бијели облачићи. Око језерца шаренио се весео оквир од цвијећа: то је у ствари био један оглас, исписан азбуком Прољећа, у коме је прољеће објављивало читавој природи да су дошли весели дани Буђења и опште радости. У томе огласу била је и једна мала забрана:

„Забрањује се дријемање, чмавање; протезање, цмиздрење, бурење, дурење и мрштење. Нико се не смије укипити као липов светац и укочити као дрвен бог. Строго се кажњавају дјеца која се не играју, не скачу, не вичу, не пењу се на дрвеће и не јуре са лоптом. Ко се ухвати у зимском капуту, мора пет минута дубити на глави.“

Чича Зимоња и Сјеверац погледаше у своје дебеле бунде и уплашено зажмиркаше:

– Уху, уху, ако ли нас ухвате с оволиким бундама, дубићемо на глави читав сат.

– И то још у мравињаку! – попријети им с гране једна врана која се те зима жестоко смрзавала.

Чича Зимоња и Сјеверац толико се уплашише од мравињака да заграбише брже од вјетра и одјурише у град, у руско посланство.

– Молимо визу и дозволу за боравак у Сибиру. Сад нам је тамо право мјесто.

И тако су те године, негдје првих дана марта, чича Зимоња и Сјеверац отпутовали у Сибир. Уз пут, негдје иза Москве, обојица су се напили вотке, руске ракије па су им у возу украли бунде. То је било још лањске године, па је зато ове године чича Зимоња дошао без своје дебеле бијеле бунде и због тога код нас није готово ни било снијега.

Прекјуче сам опет сусрео на станици чича Зимоњу. Ове године он путује у Норвешку јер тамо се, вели, не краде. Гдје год нешто изгубиш, ондје те и чека. Тако је, кажу, неки човјек изгубио на ливади поред неке вароши једно теле, а послије три године нашао – читавог вола.

– Сјајно је то! – потврдих ја. – А ти гледај да нам се из Норвешке вратиш у децембру са што дебљом бундом и ево ти једно јаје, па га изгуби. Можда ћеш ми до зиме пронаћи и донијети читаву квочку с пилићима.

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here