Babaroge i vukovi
i zrikavci i smukovi,
to su znate strašne reči
pa se dete na to beči.
Ko još voli te utvare?
Da l’ postoje?
Da l’ se oni nekog boje?
Juče sam u šumi bila
i videla babarogu,
baba lepa, ful moderna,
kosa joj je skroz zelena.
Promenila imidž skroz,
skratila je čak i nos.
Ima roze haljinicu
i osmeh je njoj na licu.
Pećina joj ljubičasta,
sa plafona visi mašna,
otkriće je pravo čudo,
sad će deca da je vole,
neće više da se boje.
Sed, plače pa sve jeca,
to se mene plaše deca?
Nisam valjda tolko strašna,
evo puna mi je tašna,
nosim torte i kolače,
znam da oni deci znače.
Verujte mi nema šale,
baba lepe pesme baje,
nema nikakve strahote,
ma, nalakirala je i nokte.
Zvala sam je neka dođe
da pokaže ko je, šta je?
Nema za nas više brige
ona sada, skroz dobra je.
I dodaje da nas voli,
da poneće torte svoje
da se deca ič ne boje.
