Home Kerefeke poezija ДЕДА ПУТУЈЕ АВИОНОМ – БРАНКО ЋОПИЋ

ДЕДА ПУТУЈЕ АВИОНОМ – БРАНКО ЋОПИЋ

91
0

По кући хука и бука,
понекад сине прут,
спремамо деда-Симу,
иде на далек пут.

А деда-Сима, корака крута,
двориштем лута
и прича важним тоном:
„Путујем авионом!“

Много нам дедица памти,
ваља признати то,
има година сто.

Још док је дечак био,
пастир за брзом козом,
деда је јездио много
идући табан-возом.

Табан-точкови много значе,
с њима се шуња, силази, пење,
с њима се чак и скаче,
ништа не смета стење.

Познаје деда и стара кола
и њихов мотор, два спора вола,
ти су га вукли, куне се брком,
пужевим трком.

Кад фењер-месец обасја свод
и земља цела у сребру плива,
воловски мотор успори ход,
па легне мирно и — прежива.

Деда је јахȏ, завидим старцу,
на мазги, коњу и магарцу,
јурио брзо, ватрено, живо,
с ветром се пустим утркивȏ.

Касније, у зрело доба,
читавом земљом, широм,
деда је путовȏ возом,
чувеним нашим „Ћиром“.

Оџак се дими,
пиштаљка свира,
а бабе вичу:
„Ево га, Ћира!“

Знате ли деду? Храбар је он,
ауто позна, камион.
Кола без коња! Ђавоља справа!
Ту ти је вечно у торби глава.

Па ипак, друже, и у том чуду,
уз пуни гас,
деда је често јурио друмом
плашећи нас.

Морем сланим, у даљине,
мирним ходом,
путовȏ је деда бродом.

Стајао на самом прамцу,
као свећа, прав и крут,
крстио се и чудио
како лаћа знаде пут.

Све је досад била шала,
сад ваздушни чека пут,
ваља ићи авионом,
па је деда забринут.

Шапуће, гунђа смркнута лица:
„Никад ме није носила птица!“
Пење се деда до првог спрата,
до адвоката.

„Тестамент пиши — шапће ко дух —
с ђаволом правим посао, ух,
у петак летим у ваздух!“

После тога у град оде,
и не проће чак ни сат,
а он справу чудну вуче:
ватрогасни апарат!

„И ово носим са собом горе,
да муње гасим и метеоре.
Страдаће, богме, комети реп,
ма како био кићен и леп!“

Затим деда, чича врашки,
купи фењер кочијашки.
„Ваљаће ми он у тами,
у Кумовој густој Слами,
кад авион скрене с пута
и залута.“

Још мудри деда мисли на лов,
карабин себи купио нов.
„Ни ово — каже — узалуд није,
ваља за пута,
горе се Медвед Велики крије,
а то је зверка љута.“

Узео старац новчарку црну,
без пара деда никад није,
јер можда успут у крчму сврну
код групе звезда — Водолије.

Ракију пиће и лумповаће
са Влашићима, са седам браће.
Тако деда под товаром,
у кожуху крену старом
узлетишту, на пут плави.

Кроз улице градске гура,
све се ваља и котура,
рекао би: мамут прави.

Није прошло ни по сата,
већ је покрај апарата,
авион га сребрн чека.

Посада се чуди листом
са пилотом и радистом:
„Какав ли је ово дека?!“

Уска врата, широк деда,
гурају га ко медведа,
озноји се чича сав.

Чак и нека куца скочи,
зачуђено шири очи
и све виче: „Ав-ав-ав!“

Најзад, богме, с много муке —
држ за ноге држ за руке!
Какав терет! Није лак!
Убацише деду, врага,
а он само запомага:
„Дошао је свету смак!“

Што беше даље, за пута тешка,
не прича пилот, само се смешка,
и наш се деда збуњено чешка.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here