Jednog zimskog jutramoj moj prijatelj Vrabac Podunavac mi je doneo pismo od mog prijatelja Fruškogorskog Mudraca.
Fruškogorski Mudrac je držao Osnovnu Školu Mudrosti na vrhu Fruške gore, najveće od svih planina.
Otvorih pismo…
„Dragi prijatelju Čika Keko, voleo bih da svratiš do mene u Osnovnu Školu Mudrosti da mi pomogneš da držiš svoje Čarobne časove…“
Šta sam drugo mogao nego da se zaputim u Osnovnu Školu Mudrosti pre zimskog raspusta jer posle moram ići da predajem predmet Povratak ptica selica na univerzitetu na Obedskoj bari.
Imao sam sreću jer nije bilo snega i već za nekoliko dana sam stigao kod Fruškogorskog Mudraca.
Međutim, tokom noći je pao obilan sneg.
Učenici su se ujutro jedva probili do škole upadajući u sneg do struka. Kad su se svi okupili, Fruškogorski Mudrac ih je upitao:
„Recite mi dragi učenici, šta da radimo u ovoj situaciji?“
Jedan je učenik predložio:
„Treba da se molimo da se sneg otopi“.
Drugi učenik je rekao:
„Treba da sedimo ovde, a sneg neka ide svojim putem“.
Treći učenik je rekao:
„Onom ko poseduje mudrost, treba da bude svejedno da li ima ili nema snega“.
Učitelj tada reče:
„Čujte dragi učenici…“
Učenici su se pripremili da čuju najvišu mudrost.
Učitelj ih značajno pogleda, uzdahne i kaže:
„Lopate u ruke i napolje!“
Dragi prijatelji, ne zaboravimo da je najveći pokretač promene – delovanje.
Delovanjem menjamo svoj svet i lose stvari u njemu….
Od čekanja nema ništa, ono loše postaje još gore…
Verujte svom Čika Keki!
Razumemo se! Zar ne?
