Drhtav sunčev zrak,
providan i lak,
đačića budi:
“Ej, ti si đak!
Školsko će zvonce
sad pustiti glas.
Zar da bez tebe
započne čas?
Hajde, požuri!
Ti ne znaš, zar,
na tebe da čeka
u klupi tvoj par?“
Đačić se budi.
Protrlja oči
i – jedan, dva, tri –
iz kreveta skoči.
