Home Bajke i priče БРКО И ШМРКО – Бранко Ћопић

БРКО И ШМРКО – Бранко Ћопић

163
0

Пошла су у рат два сусједа, два школска друга, Шмрко и Брко. Шмрко је био празновјеран човјек, па је прије поласка отишао код једног сеоског врачара и замолио га: – Врачару-погађачу, начини ми амајлију (запис) која ће ме штитити од топова, пушака, сабаља, бијесних мачака, бува, коприва, земљотреса и других невоља. Знаш, пошао сам у рат па хоћу да се осигурам.

– У реду, братац, само ћеш ми добро платити – рече врачар, па оде у свој собичак и даде се на посао.

Узео је брк од мачка, комад зечјег сала, длаку од медвједа, крилце од шишмиша, перце од буљине и комадић магарећег копита, па је све то зашио у црну крпу и – ето ти амајлије коју празновјерне делије носе о врату.

Кад је све то урадио, врачар се лукаво насмија и рече у себи:

– Охо-хо, добро ћу ја живјети докле год буде оваквих паметњаковића као што је овај Шмрко. Зашио сам му у ову крпу комад магарчева копита, нек буде и остане права магарчина.

Објеси Шмрко амајлију о врат и пође да се похвали свом другу Брки.

– Погледај што сам добио од врачара. Ово је најбоља заштита у боју. А шта ти имаш?

Брко му показа једну стару плетену капу. Била је то обична вунена капа коју је Бркина мајка плела сину за хладне дане.

– Ево, то је моја амајлија.

Шмрко заврије капу на прсту и насмија се:

– Ха-ха-ха, шта ће ти у рату помоћи ова стара капетина?! Да нећеш у њу ловити гранате?

– То ћеш већ видјети.

Док је мајка плела капу свом Брки, пјевушила је многе пјесме и шапутала старе приче које је некад причала малом сину. Сјетила се затим да јој син иде у бој да брани земљу, па је, плетући, шапутала безброј лијепих жеља и савјета свом јунаку.

Колико је тога мајка размишљала док је плела, то ваљда не би стало ни у какву стару књигу с кожним корицама. Какву књигу! Зар се у њу могу ухватити све мисли једне маме, па макар она помало и дремуцкала од умора и многих година?

Кренуше тако у бој; Брко с капом и Шмрко с амајлијом. Иду они, иду: један-два, један-два, лијева-десна, лијева-десна!

– Погледај само ова лијепа брда и долине, – шапуће Брки тајанствен глас из мамине капе – све ћеш ти ово, синко, бранити. Пази ону ливаду како се расцвјетала! Зар ћеш допустити да је гази туђинска нога? А овај поток! Зар да га муте коњи освајача?!

Шапуће тако Брки мамин глас, драг и топао, и он све бодрије корача. Поред њега оборене главе клима Шмрко. Ево шта њему, празновјерном човјеку, дошаптава врачарева амајлија:

– Будало једна, куд си пошао? Боље ти је да се завучеш иза пећи као мачак, да се сакријеш у тамну пећину као шишмиш. Чим запуца, намажи табане зечјим салом, па стругни с бојишта. Ни магаре се не брине за отаџбину, па је опет живо и здраво.

Стигли наши јунаци на границу. Смјестише се у ровове. Ноћ, тишина. Очекује се напад непријатеља.

Брко и Шмрко ћуте један крај другога, али су зато будне њихове мисли и – капа и амајлија.

– Хајде, чујеш, да бјежимо одавде! – хукће амајлија гласом сове. – Стругнућемо нечујно као шишмиши, опрезно као два мачка, брзо као зечеви. Немамо за шта гинути.

– А ко ће онда чувати наше куће, нашу дјецу, поља, шуме, море? – пита капа забринутим шапатом добре мајке.

– Нек свак само своју кожу чува! – гунђа из амајлије саможива медвјеђа длака.

С непријатељске стране изненада запрашта митраљез.

– Ватру табанима! – подвикну Шмрки врачарева амајлија и он заиста нададе да бјежи тако брзо, тако бр-р-р-рзо, као да му под петама гори вулкан, као да му је под табанима запаљен Рим и још једна шибица више. Јурио је као пушчано зрно, као комета низ ноћно небо, као… као… просто га не би стигао ни онај славни грчки Маратонац који је трчао с бојишта, али по сасвим другом послу.

А шта је било с нашим Брком?

Кад се чуо митраљез, наш ти Брко наби капу до самих очију, а уто се из ње чу брз шапат.

– Сине, само храбро! Читава те земља гледа, немој се осрамотити.

Еј, како ли се те ноћи борио наш Брко! Пуцао је, бацао је бомбе, јуришао и заиста му се чинило да у жару боја види читаву домовину.

– Само храбро, друже! – чуо је глас радника од ужарених пећи топионица.

– Удри мушки, рођаче! – јављао се из планине крупан дрвосјеча.

– Не дајте наше школе! – домахивали су му ђаци кроз прозор из разреда.

Видио је чак и жута лептира у једној ливади свог далеког села. Од пуцњаве је подрхтавао крилима као да моли у великом страху:

– Чувај нас, Брко! Сјећаш ли се како си се с нама играо док си био мали?

Пред зору је Брко био рањен. Пао је у високу траву и управо кад је хтио да јаукне, додирнуо је руком своју капу и чуо утјешан шапат:

– Само храбро, сине. Сјети се како је Рајић бранио топове, како је Зрињски јуришао из Сигета, сјети се оне пјесме о хајдуку коју сам ти у дјетињству казивала:

„Он од ране јаукнути неће,

покрај себе уплашити друга…“

Брко је у шапату препознао глас своје мајке, па је стегао зубе, прихватио пушку и даље пуцао. Тек ујутру га пронађоше болничари и понесоше на превијалиште. Док су га намјештали на носилима, учини им се да чуше шапат неке старе жене:

– Пажљиво, другови, само пажљиво.

– Ко је то рекао? – зачуди се први болничар.

– Чини ми се ова стара капа! – дочека други.

– Шта она има мене да учи у мом занату?! – наљути се први болничар. – Зар ми она нешто зна?

– И још како зна – јави се рањеник. – Она ме је поучила како се брани отаџбина.

– Охо-хо, види ти! – зачуди се први болничар. – Е, онда је та твоја капа заслужила да пред њом човјек скине и шешир, и цилиндар, и шајкачу, и чаков, и шљем, и шубару, и све друго што се носи на глави.

– Тако је, тако! – потврди други болничар. Тек много касније рањеник је испричао болничарима да чудотворна моћ његове капе потиче отуда што је мајка уплела у њу своју љубав и бригу за сином, све лијепе приче и старе пјесме које су говориле о јунацима и другим великим људима домовине…

А сад ватру под табане не бисмо ли стигли нашег Шмрку! Гдје ли се тај досад скрасио?

Ено Шмрке: завукао се негдје у напуштену медвјеђу јазбину. Дршће од страха и моли своју амајлију:

– Јао, спаси ме, молим те!

Моли Шмрко и моли, али му ништа не помаже. Из мрака јазбине буље у њ округле совине очи, блистају очурде мачка, кезе се магарци, гунђају медвједи, лепећу му око главе шишмиши, љутито шкљоца гвоздензуба.

Да Шмрко није празновјеран, он од свега тога не би ништа ни чуо ни видио. А овако – шта друго и да очекујеш од некога ко носи о врату амајлију с толико будалаштина!

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here