Home Poznati БРАНКО МИЛИЋЕВИЋ КОЦКИЦА, О ГЛУМАЧКИМ ПОЧЕЦИМА, „ПУЖУ“, БРОДОВИМА, ЉУБАВИ

БРАНКО МИЛИЋЕВИЋ КОЦКИЦА, О ГЛУМАЧКИМ ПОЧЕЦИМА, „ПУЖУ“, БРОДОВИМА, ЉУБАВИ

106
0
FOTOGRAFIJA -SCREENSHOT YOUTUBE TELEVIZIJA K1 emisija URANAK

Мало који би глумац, са сталним ангажманом у Атељеу 212 и већ оствареном филмском каријером, тако лако бацио коцку – да постане Коцкица.

Управо то урадио је Бранко Милићевић још давних седамдесетих, оставивши за собом хит представе попут „Исус Христос суперстар“ и „Коса“, (на великом платну „Ужичка република“, серије „Димитрије Туцовић“, „Филип на коњу“), отишао у „слободњаке“ да би се бавио авангардним театром, а онда се трајно и безусловно посветио дечјем позоришту.

Да је био у праву, најбољи је доказ трајање: његово Позориште „Пуж“ недавно је прославило четрдесет пети рођендан. Велики и, нажалост, први јубилеј без његове Цаце, животне и позоришне сапутнице Слободанке Алексић.

– Моја последња улога у „великом“ позоришту, била је у представи „Кенедијева деца“ на сцени Атељеа. Цаца и ја били смо у сукобу са Миром Траиловић, а наш „Хамлет у подруму“ гостовао је у девет земаља, између осталих у Мексику и Ирану. Хтели смо да се бавимо авангардом, зато сам изашао из ансамбла – каже на почетку разговора Бранко Милићевић.

– Било је то време пре „Коцкице“, а после „Ужичке републике“. Један ТВ уредник видео ме је у том филму и позвао да радим дечју емисију. Тако је почела „Коцка, коцка, коцкица“.

После три године емитовања, десила се и прва представа (тада) Путног позориштанца „Пуж“. У априлу 1977. „Бранков урнебес“, одигран је у Зеници.

– Ја сам већ увелико правио приредбе за школе. Цаца је нешто режирала у Зеници, а ја одем на два дана да у тамошњем позоришту одиграм пет представа дневно: школе само улазе и излазе. Овај датум узимамо као почетак, јер је тада потписан наш први уговор.

После прве „званичне“ представе, укључио сам мог млађег брата Александра да свира и ћалета Михаила да игра у представи. Ћале је био профи глумац, у пензији. Ето, ми смо оснивачи „Пужа“, плус Цаца. Мој брат је и данас музичар, само што живи на Флориди. А „Бранков урнебес“ траје, ево, већ четрдесет година и разни људи су кроз њега прошли.

Бранку су „даске које живот значе“ и буквално поклониле „Вечерње новости“! Не само да су дале материјал за његов први брод, већ су га у стопу пратиле цело лето, од града до града.

– Следеће 1978. године, 3. априла, на мој рођендан, исекао сам прву даску. Направио сам брод и пловећи изводио представу „Гусаријада“ у пратњи екипе „Новости“. Прва турнеја била је од Улциња до Котора, целим током кроз црногорско приморје. Потом од Бездана до Дунава. Публика на обали, ми у броду и у води. „Новости“ су све време са мном, али је слике направио други фото-репортер јер је ваш имао морску болест! Иначе, „Новости“ су дале грдне паре за те даске. Велики спонзор за прво и последње српско пловеће позориште…

Кад се венчао са Цацом, имао је 24 године. Већ је увелико био у ангажману у Зрењанину, у седамнаестој му је кренуо и радни стаж.

– Она редитељка, риба из Београда, дошла да ради. Иначе, у Београду сам прво полагао пријемни за режију и пао. Док сам чекао да упишем факултет, завршио сам енглески језик на Вишој педагошкој школи. Кад сам студентском разменом стигао у САД, ништа нисам разумео. Таква је та школа била. Еј, а био сам наставник енглеског језика.

После неуспешног пријемног, вратио се у Зрењанин и још две године играо, чекајући да покуша поново. Али, кад је упознао Цацу, убедила га је да промени одлуку и спремила за глуму. Завршио је ФДУ, у класи Миње Дедића.

– Први пут сам је пољубио на осамнаести рођендан, на премијери „Сунчевих пега“. Иза завесе, јер она никад није гледала своје представе. Где ћеш романтичнију причу? Ја осамнаест, она двадесет три. Кад сам почео да студирам, путовао сам тамо – овамо и свирао у бенду, на игранкама. Ћале ми је у то време био глумац у зрењанинском позоришту. Отац и мајка су се касније преселили у Нови Сад. Михаило је као првак прешао у СНП, с главном улогом у „Кир Јањи“. Брат је пошао с њима, али смо лети и даље свирали.

Пет година заредом, на Хвару. Био сам фронтмен наше групе „Електрони“ и свирао бас гитару. Углавном смо изводили „Битлсе“. А Цаца и ја смо се венчали кад сам био на четвртој години студија. Кум нам је био другар с класе Пера Божовић. Играли смо у Атељеу заједно, у њеном „Хамлету у подруму“ и „Окованом Прометеју“.

Када се окренуо стваралаштву за децу, првих десет година изводио је само „Бранков урнебес“ и „Гусаријаду“. С Лазом Ристовским путовао је из града у град, па су се из тог контакт програма с публиком „испилиле“ још две представе – „Чаробни нос“ и „Шашави квиз“.

– Сталну салу добили смо 1987. у Улици Божидара Аџије и направили прву представу, „Откачену балерину“. Већ тридесет пет година смо на истој адреси. На премијери је био и градоначелник Александар Бакочевић. Заправо, све се дешавало на десет година, 1997. постали смо градско позориште:

– Тада смо добили прве плате, а Цаца је постала управник са само четворо запослених. У листу „Здраво“ позвали смо децу да дају име позоришту. Стигло је „сто кила писама“. Ми смо одабрали „Пуж“. Допало нам се да имамо кућицу.

FOTOGRAFIJA -SCREENSHOT YOUTUBE TELEVIZIJA K1 emisija URANAK

А концепт је био добар, проверен. Познати наслов (бајка), који би Бранко „преокренуо“ на свој начин:

– Почео сам да пишем зато што није било дечјих комада. Чак сам дао оглас на три катедре за драматургију и окачио га на академијама. Нико се није јавио. Некада су школе „под обавезно“ водиле децу у позориште. Нажалост, више није тако, а ни многи глумци неће да играју за најмлађе. И заиста, све дечје је на маргини. Нема више „Београдског пролећа“ за клинце, нема нових песама, нових песника. Више нико неће то да ради. Ваљда, мала деца, мали хонорари… Откуд знам. А спорт и уметност су спас од ових електронских занимација, које су за дечји мозак катастрофа.

Представе које данас изводе (у Цациној режији) углавном су већ биле на репертоару, али су паузирале две-три године. Обнављају декоре, костиме и ангажују нове глумце.

– Режија и мизансцен остају исти. Раније смо радили сиротињски, сад имамо озбиљан новац. Град веома добро финансира „Пуж“. Цаца је увек лудела што „Буха“ има дивне костиме. Сећам се како су за нас некада биле грдне паре да направимо балску хаљину за Пепељугу, данас и ми можемо да се размашемо.

Бранко је пре три године остао без своје Цаце. Али, њено присуство и те како је живо у свакој његовој реченици. Како су успели тако хармонично да „плове“ кроз дуге деценије животног и уметничког заједништва?

– Ја сам правио бродове, четири катамарана. Зујао, пловио. Цаца је била квочка која је окупљала људе, са нама је исто друштво двадесетак година. Она их је бирала. Нису у „Пуж“ могле да дођу неке алапаче које ће да кваре позоришну атмосферу. Била је царица. И није јој падало на памет да икад више режира за одрасле. И мене су звали да играм. Једном, на Лазин позив, одговорио сам: „Хоћеш ти да дођеш да играш у ‘Пужу’? Ако хоћеш, доћи ћу и ја код тебе“… Нисам ја глумац, ја сам театар мејкер. Све сам радио у позоришту, рушио и зидове у „Пужу“. И, наравно, измишљао бесне глисте.

„ТОРТА“ С ЛОКИЦАМА

– ЗА „Џиновску торту“ све песме је компоновао Оливер Мандић, а у представи су играле „Локице“. У Дому синдиката 1981. године продали смо две хиљаде карата! Кад сам видео пуно гледалиште, три сале дневно, изнајмили смо простор у „Божидару Аџији“ и играли сваког дана, педесет пута заредом! Ту смо Цаца и ја озбиљно схватили да можемо да имамо позориште. „Торта“ се игра и дан-данас, као и оне четири прве представе…

НАСЛЕДНИК

– КОНАЧНО сам нашао наследника. Ја сам у пензији. У „Златној рибици“ уместо мене игра Ђорђе Крећа. Тражио сам неког ко свира гитару и пева. Ко је шармантан као ја. Пошто публика увек пита „је л’ игра Бранко“, ја се појавим у некој малој улози…

Вукица Стругар

https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1109783/caca-bila-moja-carica-branko-milicevic-kockica-glumackim-pocecima-puzu-brodovima-ljubavi

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here