Home Bajke i priče БЕЛУТАК – Гроздана Олујић

БЕЛУТАК – Гроздана Олујић

44
0
Pixabay License

Спавао извор у утроби планине, сањао и у сну своме растао, толико порастао да је морао на површину земље изаћи, или се од сопствене снаге угушити.
— Гле, силеџије! — рече стена кад извор јурну да кроз њу пут пробије. — 3ар ниси могао замолити да ти сама дам пролаз?
— Откада сила бога моли? — грохотом се насмеја извор и шикну кроз стену. Истога часа отпоче рат између стене и воде. У једном тренутку је вода стену нападала, у другом стена водене војнике назад бацала. Какав је то ужас био! Од немоћног гнева кључала је вода, у комађе се претварала стена ношена бујицом у долину.
— Остави ме у планини! — молила је стена, али вода милости није имала. Мрвила је и комадала стену претварајући је у своје обале, своје дно. Ругала јој се:
— Сада си моја обала! Моје дно!
Али, и обала и дно одговарали су:
— Стена смо и остајемо стена!
Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена! Је ли чудо што се разјари река, тресну их о обалу и све, осим једнога, претвори у зрнца песка?
— А сада? — ускликну победоносно река.
— И сада! — пркосно подиже главу последњи Белутак. — Увек!
Узалуд је пенила река, вртела се, о камене га обале ударала — Белутак је остајао при свом. Гад мали! Виде ли ико такву упорност? Одлучи река да од дрвећа, трава и трски савет затражи. Сави се око јасена и упита га шта да ради. Поћута јасен, па рече:
— Не разумем те: ако је неко део стене, зашто би се претварао да је река?
Трске су биле разумније:
— 3ато што је река најмоћнија, најјача! Најмудрија!
— Јер се благошћу све постиже — поче река да љуљушка Белутак као детенце. Нежна и тиха постале река, примири се и ућута Белутак.  – Победила сам! –  помисли река.  – Победила! –  од радости у себи скочи, у истом се часу пробуди Белутак па рече:
— Ниси! И нећеш!
— Ах, кад те треснем! — хтеде да појури река, али већ је у долини била: глас јој је био тиши, ток спорији. Старила је и дебљала река улазећи у море.
— Сада си део мора! — сетно прошапута река Белутку, губећи се у модрој, сланој води, али се малишан наглас насмеја.
— Сада си ти део мора! — рече. — Ја сам био и остајем Белутак!
Тако море, рибе, морска јежица, звезда и корална грана први пут чуше његово име, а река своје изгуби.
— Шта је то белутак? — подиже обрве морска корњача. — Нешто за одело или нешто за јело? — пришуња се корњача Белутку, загризе, али ни комадић не одвали, а зуб јој излете из главе. — Не би се рекло да је укусан! — закључи и одгега, постиђена.
— Потребна су ту мало већа уста! — залете се риба Угор и прогута Белутак, али у истом часу зажали што се на овај подвиг одлучио, јер га тежина Белутка повуче на дно.

Ко би рекао да је тако тежак, тако тврд! Леже иза сетне риба Угор, решен да ту полежи док се оно чудо у његовом стомаку не свари. Али, и након два сата, и након два дана било је исто. У брк су му се смејале морске звезде и рачићи док се превијао у мукама. Шта сада? Позван би најчувенији видар, најчувенији травар. Један је предложио роњење наглавачке, други најгорче траве. Узалуд! Поче се Угор спремати за смрт, кад се Хоботница присети и рече:
— Отварај уста!
До краја живота Угор није могао да одреди шта му је теже пало: Белутак или Хоботничин пипак? Узалуд је риба јаукала! Хоботница се и не осврну на жалопојке, али јој тек из трећег покушаја пође за пипком да извуче Белутак.
— Сад си мој! — узвикну Хоботница. — Откад сам трећег мужа прогутала не прија ми удовички живот! Чу ли ико Белутково опирање! Ако и чу, прећута да је чуо: Хоботничина трпеза и пипци били су једнако славни. Поче се спремати свадба на дну мора. Очисти бодље морска јежица, углача крљушт јато риба, наоштри клешта јастог, али Белутак не промени одело, нити отвори уста.
— Није ти забаван нови муж! — рече Јежица Хоботници. — Боље да си Главатог Угора одабрала!
— Боље да никог није изабрала! — с негодовањем уђе у љуштуру Рак-пустињак. Шта има он с тим шља— мом унаоколо!
Поче весеље! Како је немирно кружило јато риба! Лелујала се морска саса. Откидао комаде печења јастог и делио их веселом друштву. Једино Белутак није јео, није говорио.
— Баш си досадан! — рече Хоботница, већ уверена да се залетела у избору мужа. — Баш никакав! — одлучи Хоботница да и четврти пут постане удовица. Али, сети се како је Белутка стекла и намршти се. — Једи и играј! — нареди. — Сада си припадник племена Хоботница!
Белутак поћута, па рече:
— Играј сама! Био сам и остајем Белутак!
Хоботница сопственим ушима није веровала, али Белутак понови своје речи. Узалуд га је жаруљама пекла, узалуд стезала, покушалава да разори. Белутак је остајао спокојан и — неразорив!
— Нека га узме ко хоће! — рече Хоботница. — Ја сам и четврти пут удовица! — подиже Хоботница Белутак, али нико га није хтео. Није за јело, не игра, ћути, шта с њим? Хитну Хоботница Белутак међу корале и шкољке. Ко зна колико је тамо лежао заборављен и усамљен? Узалуд је Корална Грана настојала да сазна зашто ћути. Није је ни погледао. Његов поглед био је упрт у висине где је, усамљен, пловио месец налик на блистави небески белуатк. Бар да се спусти. Као орах слатком језгром пунило се срце Белутка надом. Али, небески брат не сиђе, нити га к себи позва.
А онда се, једне ноћи, ускомеша море. Задрхта Корална Грана од ужаса. Насмеја се Белутак: шта му може ветар, шта таласи? У сан о планини Белутак уђе, кад зачу запомагање Коралне Гране.
— Помози, брате! Спаси! Сви су побегли, шта да радим? — јаукала је Корална Грана, а срце Белутка пунило сажаљењем. Како је лупка! Како ломна! Још један овакав талас и нема је више…
— Стани иза мене, Корална Грано, и залепи се! — рече Белутак. — Талас ти ништа неће моћи!
Али, Корална Грана одречно одмахну главом.
— Корали се једино за стене лепе! — рече и поцрвене. — Једино с њима у брак улазе — жалосно Грана саже главу, а Белутак се насмеја:
— Па, ја сам стена! — рече. — Зар не знаш?
Није знала, али времена за истраживање није било. Приби се, Корална Грана уз Белутак, осмехну. Имала је, коначно, своју стену! Нека хучи море, нека урла: која још стена уступа таласима? Лице Белутка бљесну, насмеши му се Корална Грана. Је ли тек слутила, или већ знала да се срце Белутка, као ружа, једино на осмех отвара? Ветар о томе не говори, а и Белутак ћути. Па, нека ћути: Корална Грана зна.

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here