Лица: МАЈКА, ЗОРАН, ЗОРА
(Обична соба. На средини сто покривен столњаком, који се спушта до пода. Врата лево и десно. На врата лево улази мајка, на супротна Зора.)
МАЈКА (забринуто): Шта је било?
ЗОРА: Нема га, мама. Питала сам Жикицу, и после сам ишла до Владе и нико га није видео…
МАЈКА: Јао, па где је то дете?
(Оде према вратима десно, одшкрине их и виче.)
Зоране! Зоране!…
(Затвори врата, па с уздахом.)
Нема га… Јао, шта да радим?
(Зори.)
А јеси ли свраћала у школу?
ЗОРА: Јесам, мама… Срела сам Небојшу и он каже да га није видео…
МАЈКА (све очајнија): Јао, па где може да буде то дете? Не знам шта ћу да радим…
ЗОРА (приђе столу и заинтересује се за комад хартије на њему; подигне га и почне да чита. Наједном се тргне): Мама! Мама!…
МАЈКА: Шта је?
ЗОРА: Мама, погледај! Он је…
МАЈКА (усплахирена не може да схвати): Шта је, забога?!
ЗОРА: Мама, он је побегао од куће!… Читај!…
МАЈКА (с ужасом): Шта?… Немогуће. (Чита.) „Немојте да ме тражите више… Ја сам отишао… и нећу никад да се ватим… Идем некуд и живећу сам… Збогом мама!“
(Спусти немоћно хартију.)
Је ли могуће?
ЗОРА: Па можда… Био је љут цело јутро.
МАЈКА: Па како… зашто да бежи од куће? Зашто?
ЗОРА (устеже се): Па шта ја знам? Сигурно је отишао…
МАЈКА: Али он није имао зашто да оде… На кога је он могао да буде љут?
ЗОРА: Па није љут… Али можда због оцена…
МАЈКА: Због каквих оцена?
ЗОРА: Па не знам… Нешто ми је рекао Небојша…
МАЈКА: Шта ти је рекао? Говори!
ЗОРА: Па, рекао ми је… Каже да су данас добијали оцене за полугође и да Зоран има слабу… из француског…
МАЈКА: Због слабе из француског!? Па, је ли он луд?… Зашто због тога да бежи од куће? Па, зар бих ја реч рекла? Па, ја га не бих ни попреко погледала, а камоли да му нешто кажем…!
ЗОРАН (испод стола): Кажи – часна реч!
МАЈКА: Зоран, молим те, па шта је то…? Где си?
ЗОРАН: Кажи!
МАЈКА: Добро, па… ево – часна реч!
ЗОРАН (диже столњак и полако излази испод стола): Само да то ниси рекла – ја бих побегао… Видела би, и никада се не бих вратио.
Завеса
Photo by Gwen King on Unsplash
