Home Bajke i priče BAJKA O LETEĆOJ LAĐI I PRINCEZI

BAJKA O LETEĆOJ LAĐI I PRINCEZI

282
0
Pixabay License

Bili jednom jedan čovek i jedna žena pa imali tri sina: dva bila pametna, a treći glup. O pametnima se brinu, baba im svake nedelje daje bele košulje, a glupog svi grde, ismejavaju ga, a on sve vreme sedi na peći. Kad mu daju, on jede, a kad mu ne daju, gladuje. Jednom stiže ovakav glas: došla careva naredba da svi ljudi imaju da budu kod cara na ručku, i ko sagradi lađu koja može da leti, pa doleti tom lađom, tome ce car dati svoju kćer za ženu.
Pametna braća se posavetovaše:
– Dobro bi bilo da pođemo, možda nas tamo sreća čeka!
Kad se posavetovaše, zamoliše oca i majku:
– Mi ćemo poći caru na ručak: nemamo šta da izgubimo, a možda nas tamo sreća čeka.
Otac ih odgovara, majka ih odgovara… Ali ništa ne pomaže.
– Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.
Roditelji ih blagosloviše za put, baba im dade hleba belog, ispeče prase, nali im bocu rakije – i oni krenuše.
A budala sedi na peći, pa će tek i on zamoliti:
– Poći ću i ja tamo kuda su braća pošla.
– Kuda ćeš ti, budalino? – reče mati.

– Tamo će te vuci pojesti!
– Ne – reče on – nece me pojesti, idem!
Roditelji mu se najpre smejahu, a onda počeše da ga grde. Videše da tako ne ide. Gledaju šta će s njim, pa kad videše da ništa ne mogu da urade, rekoše mu:
– E pa, odlazi, ali da se više ne vraćaš i da se ne nazivaš više našim sinom.
Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuće. Tako on ode.
Išao on tako, išao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu beše čak do pojasa.
– Zdravo, stari!
– Zdravo, sinko!
– Kuda ćeš, stari!?

A ovaj će njemu:
– Idem po svetu, ljude spasavam iz nevolje. A kuda ćeš ti?
– Caru na ručak.
– Zar ti umeš – upita starac – da napraviš takvu lađu koja može da leti?
– Ne – reče budala – ne umem.
– Pa zašto onda ideš?
– Bog zna zašto – rece budala.

– Ako je izgubiti, nemam šta da izgubim, a možda me tamo sreća čeka.
– Sedi – reče starac – malo se odmori, da nešto pojedemo. Izvadi-de tamo što imaš iz torbe.
– E, dedice, nema tu ništa: samo bajat hleb koji ti ne možeš jesti.
– Ne mari, vadi!
Tako budala poče da vadi, kad od onog crnog hleba postadoše takve bele vekne kakve on u životu nije jeo; kaže se: „kao u gospode“.
– E, pa šta čekaš? – reče starac. – Kako misliš da jedemo bez pića? Zar nemaš u torbi rakije?
– Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.
– Izvadi je! – reče starac.
Ovaj je izvadi i gucnu – kad tamo, ispade divna rakija!
– Eto vidiš – reče starac – kako se Bog brine za budale!
Raširiše oni ogrtače po travi, posedoše i počeše da jedu. Lepo prezalogajiše, i starac zahvali budali za hleb i rakiju, pa će mu reći:
– E, sad slušaj, sinko: pođi u šumu, dođi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni ničice na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada će ti se – reče – lada stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretneš. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostiše; starac pođe svojim putem, a budala u šumu.
Ušavši u šumu, budala priđe jednom drvetu, udari sekirom, pade ničice i zaspa. I tako je spavao, spavao. . . Posle nekog vremena ču kako ga neko budi:
– Ustaj, tvoja sreća je već stigla, diži se!
Budala se probudi i ima šta da vidi: stoji lađa sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmišljajući dugo, sede na brod, brod se podiže i polete. . . Kako li je samo leteo – niže od neba, više od zemlje – okom da ga ne vidiš.
Leteći tako, najednom ugleda na drumu čoveka kako naslanja uho na zemlju i sluša. On mu viknu:
– Zdravo, striče!
– Zdravo, sinovče!
– Šta to radiš?
– Slušam – reče ovaj – da li su se ljudi već sakupili kod cara na ručak.
– Ti sigurno tamo ideš?
– Baš tamo.
– Sedi sa mnom, ja ću te odvesti. Ovaj sede. Poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše na drumu čoveka kako ide – jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj poskakuje.
– Zdravo, striče!
– Zdravo, sinovče!
– Zašto na jednoj nozi skačeš?
– Zato – reče čovek – što bih jednim korakom čitav svet preskočio ako bih odvezao drugu nogu. A ja – reče – to neću. . .
– Kud si krenuo?
– Caru na ručak.
– Sedaj s nama.
– Dobro.
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše ovo: stoji na putu lovac i gada iza luka, a nigde ni ptice ni ičeg drugog.
Budala viknu:
– Zdravo, striče! Zašto gađaš kad se nigde ne vidi ni ptica niti išta drugo?
– Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.
– Gde je vidiš?
– Eno tamo – reče lovac – ima sto milja, stoji na suvoj kruški.
– Sedaj s nama! I on sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide i nosi na leđima punu vreću hleba.
– Zdravo, striče!
– Zdravo!
– Kud ideš?
– Idem – reče čovek – da tražim hleb za ručak.
– Pa ti imaš punu vreću hleba.
– I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.
– Sedaj s nama!
– Dobro!
Ovaj sede, pa ponovo poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide obalom jezera i kao da nešto traži.
– Zdravo, striče!
– Zdravo!
– Šta to tražiš ?
– Žedan sam – reče čovek – a nikako vode da nadem.
– Pa pred tobom je čitavo jezero, zašto ne piješ?
– I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.
– E pa, sedaj s nama!
– Dobro!
On sede, pa poleteše.
Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide u selo i nosi snop slame.
– Zdravo, striče! Kud nosiš tu slamu?
– U selo – reče ovaj.
– Tako! Zar u selu nema slame?
– Ima – reče čovek – ali ona nije ovakva.
– A kakva je pa ova?
– Ma kako toplo leto bilo – reče čovek – samo razbacaj ovu slamu i odmah će početi zima i sneg.
– Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poleteše dalje.
Leteli oni tako dok ne ugledaše nekog čoveka kako ide u šumu i nosi na leđima svežanj drva.
– Zdravo, striče!
– Zdravo!
– Kud nosiš ta drva?
– U šumu.
– Gle! Pa zar u šumi nema drva?
– Kako da nema – reče ovaj – ali nisu kao ova.
– A kakva su ti to drva?
– Tamo su – reče čovek – obična, a ova su drukčija: samo što ih razbacaš, odmah se pred tobom stvori vojska.
– Sedaj s nama!
I ovaj se složi, sede na ladu, pa poleteše.
Da li su oni leteli dugo ili ne, tek – doleteše caru na ručak. Kad tamo, nasred dvorišta postavljeni stolovi, iskotrljali burad sa medovinom i rakijom – imaš da jedeš i piješ što ti srce zaželi! A tek koliko je ljudi – sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vašaru!
Budala dolete lađom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Iziđoše oni iz lađe, pa pođoše da ručaju.
Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu lađu, pa reče sluzi:
– Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.
Sluga ode, pogleda, vrati se pa reče:
– To su nekakvi odrpani seljaci. Car ne poverova.
– Kako je moguće – reče – da seljaci dolete na zlatnoj lađi! Ti mora da nisi pitao. Pa pođe sam među ljude:
– Ko je – upita – doleteo na ovoj lađi?

Budala iskorači napred.
– Ja – reče.
Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtač sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za glavu: „Zar da dam svoje dete za ovakvog čoveka!“
Šta sad da radi?

Car reši da mu postavlja zadatke.
– Idi – reče sluzi – i reci mu da mu neću svoju kćer dati, iako je doleteo na zlatnoj lađi, dok ne donese žive i mrtve vode do kraja ručka. Inače – ode mu glava s ramena!
Sluga ode.
A Slušalo, onaj što je na drumu bio naslonio uho, ču šta car reče, pa to ispriča budali. Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuždio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.
– Zašto ne jedeš? – upita ga.
– Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu ispriča šta je i kako je.
– Naredio mi je car da, dok ljudi ne završe ručak, donesem žive i mrtve vode… Gde da je nađem?
– Ne tuguj! Ja ću ti je doneti.
Dolazi sluga i daje mu carev nalog, a on već zna o čemu je reč.
– Reci mu – odgovori – da ću doneti vodu!
Sluga ode.
Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu – za tren oka nađe i živu i mrtvu vodu.
Uzevši vodu, oseti se umoran. „Za ručka ću se“, pomisli, „vratiti, a sada ću pod mlinom da se malo odmorim“.
Kako sede, odmah zaspa. Ljudi već završavaju ručak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni živ ni mrtav. „Propao sam!“ pomisli.
Tada Slušalo nasloni uho na zemlju pa poče da sluša. Dugo je slušao.
– Ne tuguj – reče – pod mlinom spava đavolji sin!
– Šta da radimo? – reče budala. – Kako da ga probudimo ?
Tada Strelac reče:
– Ne boj se! Ja ću ga probuditi.
Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo… Brzohodalo se probudi pa brže-bolje nazad. Ljudi taman završavaju ručak, a on donosi vodu.
Car ne zna šta da radi. Tada postavi drugi zadatak:
– Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede šest pari pečenih volova i četrdeset peći hleba, tada ću – rece – dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.
Slušalo to ču, pa ispriča budali.
– Šta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb – reče budala.
Opet se snuždi i zaplaka. Tada će mu Žderonja reći:
– Ja ću pojesti za vas sve. Biće mi još i malo. Dođe sluga i reče kako ima da bude.
– Dobro – reče budala – neka bude. Ispekoše dvanaest volova, napekoše četrdeset peći hleba. Žderonja poče da jede i začas sve slisti.
– Eh – reče – malo je! Kad bi bar još malo dali!. . .
Car samo gleda kakav je to čovek, pa ponovo postavi zadatak, naloživši mu da popije četrdeset puta četrdeset vedrica vode nadušak i četrdeset puta četrdeset vedrica vina. Ako ne popije, ode glava s ramena.
Slušalo to ču, pa ispriča budali, a ovaj zaplaka.
– Ne plači – reče Popijalo – ja ću sve sam popiti, I još će malo biti.
Donesoše im četrdeset puta četrdeset vedrica vode i isto toliko vina. Popijalo poce piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se još osmehuje.
– Eh – reče – malo je! Kad bi bilo još malo, i to bih popio.
Car gleda i čudi se kako ne može ništa budali da učini, pa pomisli: „Treba ga, đavolje kopile, ukloniti sa sveta, inače će mi upropastiti kćer“. Pozva on slugu, pa ga posla budali:
– Idi i reci mu da je car naredio da pre venčanja ode u kupatilo.
Drugom sluzi car naredi da pođe i kaže da se dobro naloži vatra u kupatilu, pri tom pomisli: „Tamo će sigurno izgoreti.“ Ložač naloži kupatilo – sve sam plamen: lično bi se đavo, veli, ispekao.

Rakoše to budali. On pođe u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo što udoše u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdržati ne može. Mrazonja razbaca slamu – i najednom postade tako hladno da se budala s teškom mukom umi, hitro skoči na peć, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.
Ujutro otvoriše kupatilo, misleći da je od njega ostao samo pepeo – kad on leži na peći! Probudiše ga.
– Baš sam dobro spavao – reče on.
Zatim iziđe iz kupatila.
Javiše caru kako su ga našli gde spava na peći i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije loženo. Car se jako zbuni: šta s njim da radi?
Dugo je tako car mislio, mislio. . .
– Ako mi – reče – dovede ujutru puk vojske, daću mu svoju kćer, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!
A u sebi pomisli:
„Gde ce takav prost seljak puk vojske da nađe? Ja sam car, pa ne ide. . .“
Slušalo cu carevu naredbu i ispriča budali. Budala opet sede, pa zaplaka:
– Šta sad da učinim? Gde da nadem toliku vojsku? Pođe na lađu svojim prijateljima:
– Spasavajte me, braćo! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inače – odoh na onaj svet!
– Ne plači – reče onaj koji je nosio drva – ja ću te izbaviti nevolje.
Stiže i sluga, pa reče:
– Poručio ti je car da će careva kći biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedeš ceo puk vojske.
– Dobro, neka tako bude! – reče budala. – Samo, reci caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja ću na njega krenuti s vojskom i silom ću mu uzeti kćer.
Noću povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svežanj drva. Kad stigoše, on poče razbacivati drva: kako koje drvo baci – stvori se čovek. Koliko li se, bože mili, vojske nakupilo! Ujutru se car probudi, ču buku, pa zapita:
– Kakva je to buka zorom?
– To onaj što je doleteo zlatnom lađom vežba svoju vojsku.
Car tada uvide da ne može ništa s budalom da učini, pa naredi da ga pozovu.
A budala je postao takav da ga je bilo teško prepoznati – sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jaše napred na vrancu, a iza njega vojvoda… Tako priđe dvoru, pa viknu:
– Stoj!
Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala uđe u dvor, a car ga zagrli i poljubi.
– Sedi, dragi moj zete!
Iziđe i careva kći. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog muža dobila!
Posle toga brzo ih venčaše i prirediše takvu gozbu da se dim čak do neba dizao.

 

SAŠA BOOKS

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here