Bijaše jednom jedna sirota žena koja rodi sinčića. Pošto se rodio u košuljici, prorekoše mu da će se u četrnaestoj godini oženiti kraljevom kćerkom. Dogodi se da kralj uskoro zatim dođe u selo, a niko nije znao da je to kralj. Kad upita ljude šta je novo, oni odgovoriše:
– Ovih dana se rodilo dete u košuljici i sve što bude radilo, doneće mu sreću.
Predskazano mu je da će se u svojoj četrnaestoj godini oženiti kraljevom kćerkom.
Kralj, koji je bio zao i koji se naljuti zbog proročanstva, ode roditeljima i tobože kao prijatelj reče:
– Vi ste siroti ljudi, dajte vi vaše dete i ja ću se o njemu brinuti.
U početku su se ustezali, ali kada im stranac ponudi mnogo novaca, pomisliše:
„To je srećno dete i tako mora da je najbolje“.
Pristadoše i dadoše mu dete.
Kralj stavi dete u kutiju i odjaha. Kad dođe do jedne duboke vode, baci kutiju i pomisli:
„Spasao sam svoju kćer od neočekivanog prosca.“
Ali kutija ne potonu, već plivaše kao lađica i nijedna kap vode ne prodre u nju. Plovila je do na dva kilometra pred prestonicu, gde je stajala jedna vodenica na čijoj se brani zakači. Srećom, tu je stajao vodeničarski momak koji primeti kutiju i izvuče je jednom kukom. Mislio je da će u njoj naći veliko blago, ali kad ju je otvorio, unutra je ležalo jedno lepo dete koje je bilo čilo i veselo.
On ga odnese vodeničaru i vodeničarki. Pošto oni nisu imali dece, obradovaše se i rekoše:
„Bog nas je darovao.“
Oni su nahoče lepo negovali, i ono je raslo i bijaše puno vrlina.
Dogodi se jednom da je kralj zbog nevremena došao u vodenicu i upitao vodeničara i njegovu ženu da li je mladić njihov sin.
– Ne – odgovoriše oni – on je nahoče.
Pre četrnaest godina doplivao je do brane u jednoj kutiji i vodeničarski momak ga je izvukao iz vode.
Kralj se tada seti da to nije niko drugi nego srećno dete koje je on bacio u vodu i reče:
– Dobri ljudi, da li bi mladić mogao da odnese jedno pismo gospođi kraljici? Ja ću mu dati dva zlatnika na ime nagrade.
– Kako gospodin kralj naređuje!
Pozvaše mladića da bude spreman. Kralj napisa pismo kraljici u kome je stajalo:
„Čim dečko sa ovim pismom stigne, ubijte ga i sahranite. Sve to obavite pre nego što se vratim.“
Dečko pođe sa ovim pismom, zaluta i stiže uveče u jednu veliku šumu. U pomrčini vide slabu svetlost pođe tamo i stiže do jedne kućice. Kad je ušao, sedela je jedna stara žena sama pored vatre. Uplaši se kad spazi dečaka i reče:
– Odakle dolaziš i kuda ćeš?
– Dolazim iz vodenice – odgovori on. – Idem gospođi kraljici, kojoj treba da odnesem jedno pismo. Ali pošto sam zalutao u šumi, rado bih ovde prenoćio.
– Siroti mladiću – reče žena – ti si dospeo u razbojničku kuću i kad se oni vrate, ubiće te.
– Neka dođe ko hoće – reče mladić – ja se ne plašim. Tako sam umoran da dalje ne mogu.
Opruži se na klupu i zaspa. Ubrzo dođoše razbojnici i upitaše ljutito kakvo to nepoznato dete leži.
– Ah – reče stara – to je jedno nevino dete, koje je zalutalo u šumi i ja sam ga iz sažaljenja primila. Ono treba da odnese jedno pismo gospođi kraljici.
Razbojnici otvoriše pismo i pročitaše ga. U njemu je stajalo da dečka čim stigne ubiju. Tada se okoreli razbojnici sažališe i harambaša iscepa pismo, a napisa drugo. U njemu je stajalo da se dečak, čim stigne, oženi kraljevom kćerkom. Ostaviše ga na miru da leži do jutra, i kad se probudi, dadoše mu pismo i pokazaše pravi put.
A kraljica, čim je dobila i pročitala pismo, uradi kao što je u njemu stajalo, priredi sjajnu svadbenu svečanost i kraljeva kći se venča sa srećnim detetom. I pošto je mladić bio lep i prijatan, ona je živela zadovoljno i srećno s njim.
Posle nekog vremena vrati se kralj u svoj dvorac i vide da se proročanstvo ispunilo i da se srećno dete oženilo njegovom kćerkom.
– Kako se to desilo? – reče on. – Ja sam u svom pismu sasvim drugu zapovest izdao.
Tada mu kraljica pruži pismo da sam vidi šta u njemu stoji. Kralj pročita pismo i vide da je ono zamenjeno drugim. On upita mladića šta se desilo sa pismom koje mu je poverio, zašto je drugo umesto njega donio.
– Ne znam ništa – odgovori mladić – sigurno je u noći zamenjeno kad sam spavao u šumi.
Sav besan, kralj reče:
– Ne može da ti tako prođe. Jer, ko hoće da dobije moju kćer, mora mi doneti tri zlatne dlake sa đavolove glave. Doneseš li što ti tražim, možeš zadržati moju kćerku.
I tako se kralj nadao da će ga se osloboditi. Srećno dete odgovori:
– Zlatne dlake ću doneti, ja se ne bojim đavola.
Tada se oprosti i pođe na put. Put ga je vodio kroz jedan velik grad, gde ga stražar na gradskoj kapiji upita kakav zanat zna i šta ume.
– Ja znam sve – odgovori srećno dete.
– Onda budi dobar – reče stražar – pa nam kaži zašto je presušila naša česma na trgu iz koje je do sada teklo vino, a sada ne teče ni voda.
– To ćete saznati – odgovori on. – Pričekajte dok se vratim.
Ode dalje i stiže u drugi grad, gde ga stražar na gradskoj kapiji opet upita kakav zanat zna i šta ume.
– Znam sve – odgovori on.
– Onda ćeš nam učiniti uslugu i kazati zašto jedno drvo u našem gradu, koje je inače rađalo zlatne jabuke, sada čak ni lišće ne istera.
– To ćete saznati – odgovori on. – Pričekajte dok se vratim.
Ode dalje i dođe do jedne velike vode preko koje je trebalo da pređe. Splavar ga upita kakav zanat zna i šta ume.
– Znam sve – odgovori on.
– Onda budi dobar i kaži mi zašto ja moram da vozim tamo-amo i da nikad nemam odmora?
– To ćeš saznati – odgovori on. – Pričekaj dok se vratim.
Kada je prešao preko vode, nađe ulaz u pakao. Unutra je bilo crno i čađavo, a đavola nije bilo kod kuće, već je njegova majka sedela u širokoj stolici.
– Šta tražiš? – upita ga ona. Nije izgledala tako zla.
– Ja hoću tri dlake iz đavolove glave – odgovori on – inače ne mogu zadržati svoju ženu.
– Mnogo tražiš – reče ona. – Kad se đavo vrati i nađe te, stradaćeš. Ali pošto mi te je žao, ja ću videti da li mogu da ti pomognem.
Ona ga pretvori u mrava i reče:
– Uspuži se u nabore moje haljine, tamo si siguran.
– Dobro – odgovori on – ali ja bih hteo da saznam još tri stvari: zašto je jedan izvor iz koga je teklo vino, presušio pa sada ni voda ne teče; zašto jedno drvo, koje je do sada rađalo zlatne jabuke sad ni lišća nema, i zašto jedan splavar mora da prevozi s jedne strane na drugu a da nikad nema odmora.
– To su teška pitanja – odgovori žena – ali budi tih i miran i pazi šta đavo govori kad mu iščupam tri zlatne dlake.
Kad pade veče, dođe đavo kući. Tek što je ušao, oseti da vazduh nije čist.
– Ja osećam čovečije meso – reče on. – Ovde nije nešto u redu.
Tada pogleda u sve ćoškove, ali ništa ne nađe. Majka ga prekide.
– Tek što si se vratio – reče ona – a sve je bilo u redu, sada si mi sve ispreturao. Stalno ti je u nosu čovečije meso! Sedi i večeraj. Pošto se najeo i napio, bio je umoran i stavi glavu u krilo svoje majke, pa reče da ga malo pobište. Ne potraja dugo, on zadrema, poče da duva i hrče. Tada stara uhvati jednu zlatnu dlaku, iščupa je i stavi pored sebe.
– Jaoj – viknu đavo. – Šta hoćeš?
– Sanjala sam težak san – odgovori majka – i zato sam te zgrabila za kosu.
– Šta si sanjala? – upita đavo.
– Sanjala sam da je jedna česma na trgu, iz koje je uvek teklo vino, presušila i da sada čak ni voda ne teče iz nje. Šta je tome uzrok?
– Eh, kad bi oni znali! – odgovori đavo. – Jedna žaba sedi pod jednim kamenom u česmi. Kad bi je ubili, vino bi opet poteklo.
Majka ga ponovo pobiska, dok ne zaspa i ne zahrka da su se prozori tresli. Tada mu iščupa drugu dlaku.
– Uh, šta radiš to? – viknu ljutito đavo.
– Nemoj se ljutiti – odgovori ona – to sam učinila u snu.
– Šta si opet sanjala? – upita on.
– Sanjala sam da u nekom kraljevstvu jedna voćka koja je rađala zlatne jabuke sada ni lišće ne isteruje. Šta je uzrok tome?
– Ha, kad bi znali – odgovori đavo. – Koren joj glođe jedan miš. Kad ga ubiju, drvo će opet rađati zlatne jabuke, a ako duže bude glodao, tada će se drvo sasvim osušiti. Ali ostavi me na miru sa tvojim snovima, ako me još jednom u snu uznemiriš, dobićeš šamar.
Mati ga umiri i dalje ga pobiska, dok on ne zaspa i ne zahrka. Tada uhvati treću zlatnu dlaku i iščupa je. Đavo odskoči, povika i htede da je udari, ali ga ona ublaži i reče:
– Ko je kriv što se rđavo sanja?
– Pa šta si sanjala? – upita, jer je bio radoznao.
– Sanjala sam jednog splavara koji se žali da mora stalno da prevozi preko reke, a da nikad nema smene. Zašto je to tako?
– Ha, glupak! – reče đavo. – Kad neko dođe da se preveze, neka mu da motku u šake.
Tada će taj drugi morati da prevozi, a on će biti slobodan. Pošto mu je majka iščupala tri zlatne dlake, ostavi ona đavola na miru i on je spavao sve do svanuća.
Kad đavo ode, izvadi majka mrava iz nabora svoje haljine i vrati srećnom detetu ljudsko obličje.
– Evo ti tri zlatne dlake – reče ona. – A što je đavo odgovorio na tvoja tri pitanja, to si sigurno čuo.
– Da – odgovori on – čuo sam dobro i zapamtiću.
– Ja sam ti pomogla – reče ona – a sada idi svojim putem.
On se zahvali staroj na pomoći u nevolji i napusti pakao. Bio je zadovoljan što se srećno svršilo. Kad je došao do splavara, trebalo je da mu da obećani odgovor.
– Prevezi me preko – reče on – tada ću ti reći kako ćeš se spasti. I kad pređoše na drugu obalu, reče mu đavolji savet:
– Kad neko dođe da ga prevezeš, daj mu motku u šake.
Ode dalje i stiže u grad gde je bilo jalovo drvo i gde stražar zatraži odgovor. Tada mu on reče, kao što je čuo od đavola:
– Ubijte miša koji glođe koren, ona će opet rađati zlatne jabuke. Stražar mu zahvali i dade kao nagradu dva magarca natovarena zlatom, koji će poći za njim. Naposletku stiže u grad čija česma bijaše presušila. Tada reče stražaru kao što je đavo rekao:
– Jedna žaba sedi u česmi pod kamenom, morate je naći i ubiti, tada će opet izdašno poteći vino.
Stražar mu zahvali pa mu i on dade dva magarca zlatom natovarena. Naposlijetku srećno dijete stiže kući svojoj ženi, koja se mnogo obradova kad ga ponovo vide i ču kako mu je sve uspelo. On odnese kralju ono što je tražio, tri zlatne đavolje dlake, i kad ovaj vidje četiri magarca natovarena zlatom, bijaše zadovoljan i reče:
– Sad su ispunjeni svi uslovi i možeš zadržati moju kćerku. Ali, dragi zete, reci mi odakle ti toliko zlato? To je ogromno blago!
– Prevezao sam se preko jedne reke i tamo sam ga uzeo, ono tamo leži mesto peska na obali.
– Mogu li i ja doneti? – upita kralj jer je bio pohlepan.
– Koliko god želite – odgovori ori. – Na reci je jedan splavar, neka vas on preveze, tamo ćete moći napuniti vaše vreće.
Gramzljivi kralj krenu najvećom žurbom na put i kad stiže do reke, mahnu splavaru da ga preveze. Splavar dođe i pozva ga da se popne, dade mu veslo u šake i odskoči. Kralj je otada morao prevozeći da ispašta svoje grehe.
–Vozi li on još?
– Nego šta? Niko mu neće oduzeti motku.
