Некада давно беше добра девојчица. Сви су је много волели јер је била веома драга, али највише од свих ју је волела њена бака која би својој драгој унуци давала мали поклон сваки пут кад би је видела. Кад више није знала шта би јој поклонила, сашила јој је прелепу капицу од црвеног баршуна.
Девојчица је јако волела своју нову капу, толико да је желела да је носи стално. Из тог разлога су девојчицу прозвали Црвенкапа.
Једног дана, мајка ју је позвала и рекла јој „Црвенкапо, узми ову корпу и однеси је својој баки. Твоја бака је болесна и слаба, па ћеш јој понети супу и топли чај који сам ти спремила. Бака ће појести и попити све и тако ће брже да оздрави.“
Црвенкапа је послушала своју мајку и климнула главом. Мајка јој је дала корпу и отпратила је из куће, а пре него што је отишла, још једном ју је упозорила: „Ако само сиђеш са пута, могла би да залуташ у шуми, паднеш и разбијеш флашу у којој је чај тако да твојој баки неће ништа да преостане. Буди добра и поздрави баку!“
Црвенкапа је поздравила мајку и кренула на пут према бакиној кући.
Црвенкапина бака живела је у шуми, пола сата удаљена од села. Прошла је кроз село и скренула у шуму, али чим је зашла међу дрвеће, пришао јој је вук.
„Здраво, Црвенкапо“, вук ју је лепо поздравио.
„Здраво и теби“, одговори Црвенкапа.
„Куда идеш овако рано, Црвенкапо?“, упита вук.
„Идем код баке.“
„А шта носиш у својој корпи?“
„Носим супу и чај, јер је моја бака јако болесна, а ово ће ју излечити и даће јој снагу.“
Вук се мало замислио па упита Црвенкапу: „А где живи твоја бака?“
Црвенкапа, колико је била добра, уопште није ни помислила да би вук ммогао да има лоше намере, па је одмах одговорила: „Бака живи петнаестак минута хода одавде! Кућа јој је испод великог храста, а поред ње расту грмови лешника. Знаш где је то место!“.
Вук је мало више размислио и промрмљао себи у браду: „Хм… она би била лепа ужина за мене.“ Само… како могу да ухватим ту девојчицу да ми не побегне?“
Затим се сетио и узвикнуо: „Хеј, Црвенкапо, јеси ли видела прелепо цвеће које расте у шуми? Зашто не одеш да га мало погледаш?“
Црвенкапа је мало размислила и рекла: „Волела би да погледам цвеће у шуми, али ми је мајка рекла да не силазим са шумске стазе.“
„Али Црвенкапо, одавде не чујеш како птице лепо певају. Ако уђеш мало дубље у шуму, можеш да чујеш најлепше певање птица!“
Црвенкапа је размишљала. Јако је желела да чује како птице певају дубље у шуми, али ипак је одмахнула главом и поновила: „Волела би да чујем птице, али ми је мајка саветовала да се држим шумске стазе.“
„Али, Црвенкапо, ова шумска стаза је тако досадна. Изгледа исто као и она којом идеш у школу сваки дан, зашто не одеш да видиш како је лепо у шуми? „
Мала Црвенкапа је погледала око себе и видела како сунце лепо пада на дрвеће и траву у шуми. Видела је цвеће поред пута, па је помислила: „Ако прикупим цвеће и направим букет за баку, она ће сигурно бити веома срећна. Још је рано и сигурно ћу стићи кући на време.“
Мала Црвенкапа је почела да бере цвеће, одмичући се све више од шумске стазе. Убрзо је ушла у шуму, где је пронашла још лепше цвеће. Брала је један по један цвет, па је зашла јако дубоко у шуму.
Чим је Црвенакапа почела да сакупља цвеће, вук је отрчао до бакине куће. Пришао је њеним вратима и почео да удара.
„Ко је?“, чуло се изнутра.
„Ја сам бако, Црвенкапа“, рекао је вук танким гласом да би звучао као девојчица. „Донела сам ти супу и чај! Отвори ми врата!“
„Само стисни браву!“, викнула је бака, „преслаба сам да бих устала.“
Вук је стегнуо браву и отворио врата. Ушао је у кућу и отишао равно до бакиног кревета, а затим прогутао баку. Брзо је обукао њену одећу, ставио ноћну капу на главу и наочаре. Вук је такође навукао и све завесе у соби, а потом се попео у кревет и повукао чаршаве све до очију.
За то време, Црвенкапа је сакупила букет цвећа и мало по мало се приближавала бакиној кућици. Била је изненађена кад је видела да су врата куће отворена. Опрезно је ушла и видела да је цела соба у мраку. Црвенкапа се почела мало плашити, све јој је било некако чудно. Отишла је до прозора да отвори завесе и пусти мало светла у собу. Окренула се према својој баки и видела да је покривена све до очију. Изгледала је некако чудно.
„Бако, бако“, рече Црвенкапа, „Зашто имаш тако велике уши?“
„Зато да те боље чујем!“, вук је зацвилио, опонашајући бакин глас.
„Бако, бако, зашто имаш тако велике очи?“, питала је Црвенкапа.
„Зато, да те боље видим“
„Бако, бако, зашто имаш тако велике руке?“
„Зато, да те боље загрлим.“
„Бако, бако, зашто имаш тако велика уста?“
„Зато, да те боље поједем!“, повикао је вук и скочио из кревета. Зграбио је преплашену Црвенкапу и прогутао је у једном залогају!
Чим је вук појео целу Црвенкапу, бацио се пуног стомака на кревет и заспао. Убрзо је почео веома гласно да хрче – толико гласно да га је чуо ловац који је управо пролазио поред бакине куће. Било му је веома необично да једна слабашна бака тако гласно хрче, па је одлучио да види да ли је с њом све у реду. Ушао је у кућу и угледао вука како спава на бакином кревету. Био је то вук кога је ловац већ дуже време покушавао да улови, али није никако могао. Ловац је угледао његов велики стомак, па је помислио да је звер сигурно прогутала баку. Тако није хтео да пушком устрели вука, већ је узео маказе и распорио му стомак.
Чим га је ловац распорио, Црвенкапа и бака су искочиле. „О, како сам се уплашила“, рекла је Црвенкапа. „У вучјем стомаку је веома мрачно…“
Црвенкапа је брзо отрчала у двориште и донела тешко камење. Напунили су вуку стомак и поново га зашили. Све то дрмање пробудило је вука. Кад је угледао ловца, уплашио се и покушао да побегне, али камење у његовом стомаку је било толико тешко да је вук само пао и умро.
Бака, ловац и мала Црвенкапа су били веома срећни. Бака је јела супу и чај, тако да се одмах осећала боље. А Црвенкапа је научила вредну лекцију… Обећала је себи да више никад неће силазити са шумске стазе и да ће одсад увек слушати шта јој мајка говори.
