Home Bajke i priče BAJKA O CARU I DVA SLAVUJA

BAJKA O CARU I DVA SLAVUJA

85
0
Pixabay License

Kao što je poznato, u Kini je car Kinez, a i svi koji ga okružuju takođe su Kinezi. Događaj o kojem ćemo ovde pričati odigrao se pre mnogo mnogo godina, i to je razlog zašto ovu priču treba čuti pre nego što je zaborav prekrije.
Dvor kineskog cara je bio najlepši na svetu, sav je bio sazdan od najlepšeg i najdragocjenijeg porculana, ali tako krhkog i osetljivog na dodir da se na njega moralo dobro paziti. U carevom vrtu je raslo najneobičnije cveće. Najlepši cvetovi su imali srebrne zvončiće koji su stalno zveckali i niko nije mogao proći a da ih ne zapazi.
Da, sve je u tom carskom vrtu bilo vešto i promišljeno uređeno, a sam vrt se pružao tako daleko da mu ni sam vrtlar nije znao kraja. Kad bi se tim vrtom pošlo dalje, nailazilo se na divnu šumu sa visokim drvećem i dubokim jezerima. A šuma se spuštala sve do dubokog sinjeg mora, tako da su brodovi mogli dojedriti pod samo šumsko granje gde se ugnezdio jedan slavuj. Taj slavuj je tako divno pevao da je i jedan siromašni ribar, uvek zauzet svojim teškim poslom, zaboravljao na svoju mrežu i predavao se uživanju u toj noćnoj slavujevoj pesmi.
– Bože, kakve li miline! – govorio je ribar. Ali posao je gonio ribara i on je morao ostaviti slavuja.
Međutim, već sledeće noći opet bi ga u poslu prekinula slavujeva pesma i ribar bi se opet divio: – Bože, kakve li miline!
Sa svih strana sveta dolazili su putnici u carev grad i divili se i gradu, i dvoru i vrtu, ali čim bi čuli slavuja, oni bi u jedan glas ponavljali:
– Slavujeva pesma je ipak lepša od svega!

Vrativši se svojim kućama, ti putnici su pričali o svemu što su videli. Učenjaci su napisali mnogo knjiga o carevom gradu, o dvoru i vrtu, ali niko nije zaboravljao slavuja. Njega su najviše hvalili. A pesnici su pisali svoje najlepše stihove o tom slavuju i šumi kraj dubokog mora. Te knjige i pesme išle su širom sveta pa su tako i do cara došle. On je sedio na svom zlatnom prestolu, čitao i čitao i stalno klimao glavom. Bio je zadovoljan tim opisima njegove prestonice, dvora i vrta.
A kad je pročitao i ono: „Ali ipak lepši od svega su slavuj i njegova pesma“, car se začudio:
– Kako? Slavuj? Ja ne znam ni da postoji takva ptica! I to u mom carstvu, u mom vrtu! Zar da to saznam iz knjiga?!
I on pozva nadzornika dvora. A taj nadzornik je bio tako nadmen da mlađima od sebe, ako bi se neko usudio da ga nešto upita, uopšte nije odgovarao, nego bi samo izustio ono svoje besmisleno „Pi!“
– Saznao sam da se ovde kod nas nalazi neka čudna ptica što se zove slavuj – reče car nadzorniku dvora. – Kažu da je upravo ona ono što je najlepše u mom carstvu. Zašto mi to nikada niko nije rekao?
– Pa ni ja do sada nisam za nju čuo! – odgovori nadzornik dvora. – Nikada se ona još nije pojavila na dvoru.
– Hoću još večeras da dođe ovamo i da mi peva! – naredio je car. – Čitav svet zna šta imamo, samo ja ne znam!
– Pa za tu pticu ni ja nisam čuo! – izvinjavao se nadzornik. – Ali ću je tražiti, i ja ću je naći! Ali gde da je nađe?
Trčao je nadzornik dvora po stepenicama gore – dole, trčao, trčao po dvoranama i hodnicima, ali koga god je pitao, svak je odgovarao da nikada nije ni čuo za nekakvog slavuja.
Najzad se nadzornik dvora vratio da kaže caru da su to verovatno samo izmišljotine onih što pišu knjige:
– Vaše carsko veličanstvo ne bi trebalo da veruje u to što se piše po knjigama. Sve su to izmišljotine i čarolije…

Ali ga je car prekinuo:
– Da, ali knjigu u kojoj sam čitao o slavuju poslao mi je sam japanski car i ona ne može biti neistinita. Hoću da čujem slavuja! I hoću da mi večeras ovde peva! On je u mojoj najvećoj milosti! Ako mi večeras slavuj ne bude ovde, svi dvorani će dobiti batine po trbuhu, i to posle večere!
Naklonio se nadzornik caru, pa se opet ustrčao po stepenicama, po dvoranama i hodnicima. Za njim je trčala polovina dvorana, jer niko nije htio da bude bijen po trbuhu. Svi su se raspitivali za tog znamenitog slavuja, za koga je znao čitav svet, samo ne carev dvor. Najzad su u kuhinji naišli na jednu sirotu devojčicu koja im je odgovorila:
– Bože! Pitate za slavuja?! Kako ga ne bih znala! Kako samo lepo peva! Svako veče ja sa stola nosim ponešto ostataka kući, bolesnoj majci, tamo dole kod morske obale, pa kad se vraćam, onako umorna, zastanem u šumi da se odmorim i tada slušam slavujevu pesmu. Kad slušam to njegovo biglisanje, suze mi teku niz lice i čini mi se da me majka ljubi…
– Slušaj ti, mala kuvarice! – reče joj nadzornik dvora. – Ja ću ti osigurati stalno zaposlenje u kuhinji i dobićeš dozvolu da gledaš cara kad jede ako nas odvedeš tamo gde taj slavuj peva. Jer, car je naredio da mu još večeras tog slavuja dovedemo!
I tako oni krenuše u šumu gde je slavuj pevao. Pošla je s njima i polovina dvorskog osoblja. I dok su tako išli, najednom negde krava muknu.
– Oh, oh, evo ga! – uzviknuo je neki dvorjanin. – Kolika je to snaga kod tog malog živinčeta! A siguran sam da sam ga negde i ranije čuo!
– Ne, to je krava muknula! – objasnila mu je mala kuvarica. – Daleko smo mi još od pravog mesta. Onda se iznenada začulo žablje kreketanje.
– Divno! – sada je uzviknuo kineski dvorski sveštenik. Čujem ga! Breca kao malo crkveno zvono!
– Ma nije, to su žabe! – i njemu je objasnila mala kuvarica i dodala:
– Ali ja mislim da ćemo skoro i slavuja čuti. I, zaista, sada se oglasio slavuj.
– To je on! – uzviknula je devojčica. – Čujete li ga? Eno ga! – i pokaza rukom na malu sivu ptičicu u granju.
– Je li moguće?! – začudio se nadzornik dvora. – Nikada ne bih pomislio da je takav! Kako je neugledan! Sigurno je i boju izgubio kada je ugledao pred sobom ovoliki otmeni svet!
– Slavujiću! – veselo mu je doviknula mala kuvarica. – Naš milostivi car želi da mu pevaš!
– Vrlo rado! – odgovorio je slavuj i počeo tako pevati da ga je bilo milina slušati.
– Kao da stakleni zvončići zvone! – reče nadzornik dvora. – Pogledaj samo kako mu se grlašce napreže. Zaista je čudno da ga pre nismo čuli. Veliki uspeh će imati na dvoru!
– Hoće li car da mu još pevam? – pitao je slavuj misleći da je i car meñu njima.
– Divni moj slavujiću! – obrati mu se nadzornik dvora. – Posebno me raduje što imam čast da Vas pozovem na večerašnju dvorsku svečanost gde ćete vi svojom čarobnom pesmom očarati Njegovo carsko veličanstvo!
– Ali moja pesma u zelenilu najbolje zvuči – odgovorio je slavuj.
Ali kad je čuo da car tako želi, on je ipak rado pristao da pođe u dvor. Carski dvor je blistao. Porculanski zidovi i tavanice su bili osvetljeni hiljadama svetiljki. Hodnike je ukrašavalo najlepše cveće koje je zveckalo kao srebrni zvončići. Svuda je vladala užurbanost, glasovi su se preplitali i zvončići tako zvonili da su se reči potpuno gubile.
Usred velike dvorane u kojoj je sedeo car za slavuja je bila postavljena zlatna pritka. Čitav dvor je bio na okupu, a i mala devojčica je sada stajala pored vrata, jer je već dobila zvanje prave dvorske kuvarice. Svi su bili svečano odeveni i svi su gledali u malu sivu pticu kojoj je car blagonaklono klimao glavom.

Sada slavuj poče da izvodi svoje melodije, ali tako milozvučno da su caru suze udarile na oči i potekle niz lice. A kada je slavuj zapevao svoju sledeću pesmu, sva srca se rastopiše od miline.
Car je bio toliko oduševljen da je naredio da se slavuju obesi oko vrata zlatna carska papučica. Zahvaljujući se na toj carskoj milosti, slavuj je rekao:
– Video sam suze u carevim očima, i to je već za mene bila najveća nagrada! Carske suze imaju čudotvornu moć. Previšnji mi je svedok koliko sam srećan! – i ponovo zapeva svojim zvonkim i umilnim glasom.
– Eto, to je najbolji način da se dopadneš i umiliš! – zagunđaše prisutne dame, pa napuniše usta vodom da bi i one zabiglisale ako bi ih neko oslovio. Sve su već zamišljale da su i one slavuji. Čak i lakeji i sobarice izražavali su svoje zadovoljstvo, a to je već mnogo značilo, jer njih je uvek bilo najteže zadovoljiti. Da, slavuj se zaista proslavio, sva srca je osvojio!
Sada je slavuj ostao na dvoru, dobio je svoj vlastiti kavez i slobodu da dvaput šeta danju i jednom noću. Za pratnju je dobio dvanaest sluga i svaki od njih je držao po jednu svilenu vrpcu zavezanu za slavujevu nogu. Ali takva sloboda za slavuja nije bila nikakvo zadovoljstvo.
Čitav grad je već govorio o slavnoj ptici i kada bi se dva građanina sreli pa jedan tek zaustio „Sla …“, drugi bi već nastavio: „vuj“, i obojica bi uzdahnula i razumela sve ostalo. Čak je jedanaestero piljarske dece dobilo ime po slavnoj ptici, iako nijedno od njih nije moglo ni da pevne.
Jednog dana stiže caru paket s natpisom: „Slavuj“.
– Evo nam nove knjige o našoj slavnoj ptici! – rekao je car.
Ali to nije bila knjiga, nego kutijasta umetnička naprava – veštački slavuj, sličan prirodnom slavuju, ali je on bio sav ukrašen dijamantima, rubinima i safirima. Kad bi navili tu veštačku pticu, ona je pevala jedan od napeva prirodnog slavuja, a rep joj se dizao i spuštao i sav blistao od srebra i zlata. O vratu joj je visila mala traka sa natpisom: „Slavuj japanskog cara je pravo uboštvo prema slavuju kineskog cara!“
– Divno rečeno! – rekli su svi na dvoru, a čovek koji je doneo tu veštačku pticu dobio je zvanje „vrhovnog carskog pticonoše“.
– A sada neka zajedno pevaju! Ala će to biti duet!
I pevali su zajedno, ali nikako se nisu slagali. Prirodni slavuj je pevao na svoj način, a veštački je izvijao onako kako su se okretali zupčanici njegovog malog stroja.
– To nije njegova greška – branio ga je dvorski kapelnik. – On se drži školskog takta, drži se moje nauke.
Sada je već veštački slavuj pevao sam i sa isto toliko uspeha kao i prirodni, a uz to i lepše je izgledao – sav je blistao kao ženska narukvica ili dragoceni ukras na prsima.
Trideset i tri puta je veštački slavuj otpevao jednu te istu melodiju I nije se umorio. Svi bi ga rado i dalje slušali, ali car naredi da sada i prirodni slavuj zapeva.
Ali gde je on? Niko nije primetio kada je izleteo kroz otvoreni prozor i odleteo u svoj zeleni gaj.
– Kakav je to način! – naljutio se car.

Sada i dvorani počeše da grde slavuja i da ga nazivaju najnezahvalnijim stvorenjem.
– Ipak nam je ostala bolja ptica! – tešili su se dvorani i naredili da veštački slavuj ponovo zapeva. Pevao je on već trideset i četvrti put, ali oni nikako nisu mogli da nauče taj njegov teški napev. A dvorski kapelnik je i dalje hvalio veštačkog slavuja i uveravao ih da je bolji od prirodnog, i to ne samo po svojoj spoljašnosti i dijamantima nego i po svojim unutrašnjim osobinama:
– Eto, vidite, gospodo, a pre svih, naš svetli care! Sa prirodnim slavujem nikada ne znaš šta će zabiglisati, a kod veštačkog sve je unapred odreñeno! Možeš ga objasniti, možeš rasklopiti i svakome pokazati kako mu valjčići stoje i kako jedan drugog okreću…
Tako je! – potvrdio je čitav dvor. I dvorski kapelnik je dobio odobrenje da već sledeće nedelje narodu prikaže tu veštačku pticu.
– Neka i narod čuje kako slavuj pjeva! – rekao je car.
Ljudi su slušali slavuja i svi su bili tako razdragani kao da su se na svoj kineski način čajem opili. Svi su klicali „O!“ i dizali prst „lizavac“, koji mi zovemo kažiprst, i oduševljeno klimali zajapurenim glavama.
Samo siromašni ribari, koji su navikli da slušaju prirodnog slavuja, nisu bili oduševljeni i govorili su:
– Jest, lepo zvuči i slično je biglisanju, ali tu nešto nije kako treba, a mi ni sami ne znamo šta!
Tako je prirodni slavuj bio proteran iz zemlje i kineskog carstva.
Veštačka ptica je dobila mesto na svilenom jastuku pored same careve postelje. Oko nje su ležali mnogobrojni pokloni od srebra i zlata koje je dobila od raznih poštovalaca. A pored toga, ona je sada bila unapređena u zvanje „Vrhovne pevačice uspavanki“, u rangu broj jedan s leve strane, jer je car više cenio onu stranu gde se nalazi srce, a srce je i u cara bilo s leve strane.
Dvorski kapelnik je napisao čitavih dvadeset i pet knjiga o veštačkoj ptici. To su bile debele i učene knjige sa mnoštvom najtežih kineskih reči. I svi su tvrdili da su ih pročitali i dobro razumeli, inače bi ih smatrali glupacima i moglo se dogoditi da po trbuhu dobiju batine.
Tako je protekla i čitava godina. Car, dvorani i svi ostali Kinezi znali su već napamet i najmanji zvuk veštačke ptice. Već je i ulična dečurlija pevala: „Ciju-ciju-ci – kli-kli-ki!“ Pa i sam car je već počeo to isto pevuckati. Bože, kakve li miline!
Ali jedne večeri dok je veštačka ptica pevala a car uživao u svojoj postelji, najednom je u ptici nešto škripnulo, a onda zazvrjalo „zrz-zrz“…
Svi točkići su se odvili i pevanje je prestalo.
Car je odmah skočio iz postelje i pozvao svog lekara. Ali šta je tu mogao lekar?! Onda je pozvao časovničara. Posle dugog gunđanja I kuckanja, časovničar je nekako stavio pticu u pogon, ali je upozorio da je ubuduće treba štedeti, jer su joj se već zupci izlizali, a novi se ne mogu napraviti.
Nastala je velika žalost. Veštačka ptica odsada se mogla samo jednom godišnje navijati, pa i tada se moralo dobro paziti. Tom prilikom kapelnik je održao govor pun kićenih reči kojima je uveravao sve prisutne da će sve biti dobro kao što je i bilo.
Tako je prošlo još čitavih pet godina. I tada je najednom čitavom zemljom zavladala tuga – smrtno se razboleo njihov voljeni car. Već je bio izabran i novi car, a narod je još stajao na ulicama i pitao nadzornika dvora kako je zdravlje starog cara.
– Pi! – odgovorio bi on i odmahnuo glavom.

Hladan i bled, car je ležao u svojoj velikoj i raskošnoj postelji. Svi dvorani su mislili da je on već mrtav i žurili su da se poklone novom caru.
Carski sobari su trčali da porazgovaraju o tom događaju, a dvorkinje su se skupljale na šoljicu kafe. Po svim dvoranama i hodnicima prostrti su mekani ćilimi da se ne čuju koraci, pa je svuda vladala mrtva tišina.
Ali car je još bio živ, ležao je ukočen i bled u svojoj raskošnoj postelji oko koje su visile dugačke baršunaste zavese sa teškim zlatnim kićankama. Iznad njegove postelje je bio otvoren prozor i kroz njega je mesec bacao svoju svetlost na cara i veštačku pticu.
Jadni car jedva je već disao. Činilo mu se kao da mu nešto pritiska grudi. Kad je otvorio oči, video je da mu to na grudima sedi smrt. Njegovu zlatnu krunu stavila je sebi na glavu. U jednoj ruci je držala njegovu zlatnu sablju a u drugoj dragocenu carsku zastavu. Iz nabora dugačkih baršunastih zavesa oko postelje pojavljivale su se neke čudnovate glave, neke ružne i strašne, a neke opet blage i prijatne. Bila su to careva dobra i zla dela koja su ga gledala sada kada mu je smrt srce stezala.
– Sećaš li se onoga? A sećaš se ovoga? – pitala je jedna glava za drugom i nabrajale toliko toga da su mu čitavo čelo prekrile krupne graške znoja.
– Ovako nešto nikada nisam mogao ni zamisliti! – prostenjao je car, a onda je povikao:    – Muziku! Muziku! Udarajte u veliki kineski bubanj da ne čujem šta mi ovi ovde govore!
Ali priviđenja su govorila dalje, a smrt je na kineski način, klimanjem glave, odobravala njihove optužbe.
– Muziku, muziku! – vapio je car. – Ti mi bar zapevaj, zlatna ptico!
Zapevaj! Dao sam ti zlata i dragulja, lično sam ti obesio zlatnu papučicu oko vrata, hajde zapevaj, pevaj! Vikao je car, a ptica ni glasa da pusti. Nikoga nije bilo ko bi je navio, a bez toga ona nije mogla da peva. Car je vapio, a smrt ga je samo hladno gledala svojim praznim očnim dupljama.
Car je nemoćno vapio, a okolo je vladala stravična tišina.
Najednom se pored samog prozora začula divna pesma. To je na grani zapjevao prirodni slavuj. On je saznao da je car u nevolji i doletio je da ga pesmom uteši i nadom osnaži. I dok je on tako pevao, priviđenja su postajala sve bleđa i bleđa, a u oslabljenom carevom telu krv je kolala sve brže i brže. I sama smrt je bila očarana tom pesmom i molila je slavuja:
– Pevaj, slavujiću! Pevaj još, još!
– Pevaću ako ćeš mi dati tu zlatnu sablju, ako ćeš mi dati tu raskošnu zastavu i tu carsku krunu!
I smrt mu je za svaku pesmu davala po jednu dragocenost. A slavuj je pevao o tihom groblju gde rastu i šire svoj miris jorgovan i bele ruže i gde je zelena trava natopljena suzama živih. Tada i samu smrt najednom obuze čežnja za svojim vrtom i tihim boravištem i ona kroz prozor iščeze poput hladne i beličaste magle.
– Hvala ti, hvala, nebeska ptičice! – zahvaljivao se car slavuju. – Sećam se ja tebe. Proterao sam te iz svoje zemlje i svog carstva, a ti si ipak svojom pesmom oterala priviđenja od moje postelje! Smrt si mi sa grudi oterala! Kako da te nagradim?
– Pa već si me nagradio! – odgovorio je slavuj. – Video sam suze u tvojim očima kad sam ti prvi put pevao i to ja nikad neću zaboraviti! To su dragulji koji oplemenjuju pevačevo srce. Ali sada spavaj, treba da se osvežiš i ojačaš. Spavaj, a ja ću ti pevati!
I slavuj zapeva, a car utonu u prijatan i okrepljujući san.

A kada se car posle tog prijatnog i okrepljujućeg sna, zdrav i ojačao, probudio, video je da ga kroz prozor sunce greje svojim zracima i da u sobi nikoga od njegovih dvorana nema – svi su mislili da je car već mrtav. Ali slavuj je još uvek bio uz njega i još uvek mu je pevao.
– Zauvek moraš kod mene ostati! – rekao mu je car. – I pevaćeš samo kad sam zaželiš, a veštačku pticu ću u paramparčad razbiti!
– Nemoj tako! – reče slavuj. – Ona je učinila što je mogla. Zadrži je i dalje. Ja ne mogu na dvoru živeti. Ali mi dopusti da dođem kad zaželim. Ja ću uveče doleteti na granu pred tvojim prozorom i pevaću ti da te razveselim i razonodim. Pevaću ti o srećnima i onima što pate. Pevaću ti o zlu i dobru što od tebe kriju! Ptica pevačica leti na sve strane, pa i do siromašnih ribara, do seljačkih koliba i do svih onih koji su daleko od tebe i tvoga dvora. Ja više volim tvoje srce nego tvoju carsku krunu. Ali i kruna može doneti neko dobro. Dolaziću da ti pevam, ali mi jedno moraš obećati…
– Sve što hoćeš! – dočeka car stojeći u svom carskom ruhu što ga je sam obukao i držeći na srcu sablju od čistoga zlata.
– Samo jedno te molim! A to je: nikome nemoj reći da imaš pticu koja ti sve govori. Tada će sve biti još bolje!
To slavuj reče i nestade.
Najzad, i dvorani dođoše da vide svog mrtvog cara. Dođoše i zapanjeni zastadoše. A car im samo reče:
– Dobro jutro.

Hans Kristijan Andersen

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here