Dok mu je vetar fijukao oko glave i mrsio bradu, a pahullje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu kapci postaju sve teži. „Moraću malo da dremnem. Čeka me još dug put i da svima podelim poklone, a za to moram da budem svež i odmoran, da nešto ne pobrkam“, pomisli on i skrenu saonice sa staze ka jednoj visokoj jeli u zavetrini. I irvasi su jedva čekali da predahnu, pa ih Deda Mraz ispreže i opruži se u saonicama, pokri se ćebetom i slatko utonu u san.
Spavao bi on tako dugo da nije odjednom osetio kako ga neko tapše po ramenu.
„Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!“, začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka ispod crvene kapice. „Ja sam patuljak Dobri Ben“, predstavi se čovečuljak. „Živim u ovoj šumi već sto godina i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone – Zli Petar i njegova družina!“
„Jao, teško meni“, zakuka Deda Mraz. „Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!“ I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se ledile svetlucajući kao biserna dugmad.
„Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!“, uskliknu Dobri Ben. „Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!“
Patuljak izvadi iz džepa rog, snažno dunu u njega i iz šume odmah doskakuta srna, a za njom i ostale šumske životinje. On uzjaha srnu i odjaha duboko u šumu zajedno sa čoporom životinja. Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala.
Otvori jednu ružičastu kovertu na kojoj je stajalo:
„Deda Mraz, Severna šuma, Ledeni breg br. 365“.
„Dragi Deda Mraze“, pisala mu je jedna Vanja. „Ja ti pišem iz kreveta, jer sam bolesna. Baka mi je rekla da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Vanja.“
Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još četiri sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu rog. Dobri Ben je dojurio na srni, a oko njih je prštao sneg.
„Pronašli smo tvoje poklone!“, uzviknu Ben. „Zli Petar se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića!
Sve šumske životinje su ih opkolile, pa sam uspeo da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežem.
Evo tvojih poklona, Deda Mraze!“, ispriča mu Ben svoju pustolovinu,
a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza.
„Dobri Bene, ne znam kako da ti se zahvalim?“, reče Deda Mraz na rastanku.
„Obraduj večeras svu decu ovog sveta i ja ću biti srećan“, odgovori Ben. A iduće godine u ovo vreme, vidimo se ponovo na istom mestu, samo nemoj da se ponovo uspavaš!“, veselo uskliknu Ben i mahnu Deda Mrazu odlazeći nazad u šumu.
Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine.
Devojčica Vanja je ležala u krevetu u svojoj sobi i tužno gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. „Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?“, sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj najvećoj želji – lutki koja govori.
U tom času u sobu uđe njena baka i ozarena lica reče: „Otvori prozor, Vanja! Zar nisi čula kucanje?“ Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i jedna velika plavooka lutka koja govori.
Photo by Mel Poole on Unsplash