Од првог јутарњег зрака до мркле ноћи, као бакарно звоно, одјекивало је село од ситних удараца резбарског длета. Издалека, оно је и личило на звоно окачено између неба и земље. На таквој је висини било саграђено да су облаци и магле пролазиле испод њега скривајући га од осталог света. Али шта је то што се може сакрити?
Брзином ветра глас о селу резбара прође од једног мора до другог. На планину се попе први трговац, па други, па трећи, па сто трећи? Што понесе са собом чудесне зделе украшене изрезбареним лишћем и цвећем? Што слава села поче да расте?
Када је и како у селу настала прва резбарија, више се нико није сећао. Је ли им је вила на дар дала? Или им је ђаво дебело подвалио? Ко зна! Као што зиме предају поља пролећу, отац ј е сину, а дед унуку предавао вештину претварања дрвета у чипку, али се село од силног рада не заима. Само је све већи број сељака ходао погурено од дуге повијености над послом. Али узалуд су трговци тражили да резбари клешу по већ утврђеном обрасцу. Узалуд су нудили новац. Резбари су се с поносом надметали ко ће пронаћи ређи облик и шару, а у лепе јесење дане, кад су трговци обилазили села, сва дворишта била су украшена резбаријама.
Оне који нису умели да резбаре, читаво село презирало је или жалило је ли чудо што је дечак из куће под литицом са стидом скривао десну шаку на којој није било прстију? Што је, растући, све мање одлазио у село? Све више бежао од вршњака? Његова кућа била је издвојена од осталих. Ретко је ко у њу и залазио. Али кад након дугог боловања умре дечаков отац, сеоски старешина дође да их упита од чега ће сада живети. Мајка занеме. Затим објасни да и она помало резбари. Неће пасти селу на терет. Дечак ће доносити дрва из планине, а с временом и он ће научити да резбари.
— Без прстију? — старешина се насмеја. — Боље га пошаљи у град да проси. Више ће бити користи! — излазећи, старешина се саже да не удари главу у довратак, а мајка зајеца, помисливши: »Можда је он у праву? Можда би малог, заиста, требало послати у просјаке?«
Као да наслути њену мисао, дечак пребледе и истрча из куће. Три дана су га тражили, а четвртог стаде пред мајку, сав у модрицама, и рече:
— Једнога дана резбарићу боље од осталих, видећеш!
Мајка у муци саже главу.
— Видећеш! — понови дечак. — Долазиће да уче од мене! — дечак излете из куће и поче се пењати уз литицу. Мајка је с муком задржавала крик. »Шта ако се суноврати?« прође јој кроз главу, али дечак се као играјући попе на врх, на који се још нико није попео, и донесе одатле некакав тврди пањић. Длето је од њега просто одскакало.
— Покушај с липом. Мекша је! — упозори га мајка.
— Липа је за бабе! — држећи ножић у левој, а пањић придржавајући патрљком десне руке поче резбарити. Док би лист на земљу пао, десница му је била сва у посекотинама, али он не напусти започети посао, нити дозволи мајци да му превије руку.
— Резбар мора да се навикне на посекотине! — рече кратко. — Ти гледај свој посао!
— Који резбар? — мајка пригушено јаукну. — Како ћеш бити резбар без десне руке?
— Имам леву! — дечак стисну зубе и настави да деле све Док се на источном рубу неба не јави месец. Негде пред зору мајци се учини да дечак са неким разговара.
— Не даш се? — свађао се с неким кога она није могла да види. — Па, и не дај! Да видимо ко је јачи! — притајивши се, она чу како се дечак с пањићем свађа, улагује му се, куне га, хвали.
— Па, ти са дрветом разговараш као да оно има душу? — рече мајка.
— И има! — прошапута дечак. Понекад, дељући на месечини, далеко од куће, чинило му се да чује како нека невидљива бића говоре између себе. А једном га заиста изненади нечији јасан, молбени глас:
— Ослободи ме, дечко!
Тај глас је истовремено и позивао и молио. Дечак се окрете лево, па десно: нигде никога. Да се није птица јавила? Можда звезда?
— Ко си ти? И чега да те ослободим? — дечак се трже. Испред њега била је ливада поплављена месечином као сребрном водом. Изнад ње, као сребрни чамац, пловио је у струји месечине врх планине. Дечак окрете лице небу и од силнога сјаја, од неке прозрачне тишине која је капала са звезда заврте му се у глави. »Да не сањам?« помисли, али онај глас се поново јави.
— Ослободи ме, али пази да ме не позледиш!
Дечак задрхта. Да не долази тај глас из пањића који држи међу колонима? Чији је? Од страха није смео да принесе ножић пању. Ако је неко унутра, могао би га позледити, могао би га убити. Као да тражи одговор, дечак се загледа у планину испред себе. Јасне, као на дану, сенке дрвећа преплитале су се и претварале у чипке пуне сребрнастог искрења. Однекуд хукну сова, а онај глас се поново јави:
— Ослобађај ме, шта чекаш?
Дрхтећи целим телом, дечак поче да деље. Брзо и спретно ножић је скидао цепку по цепку као да се налази у рукама највештијег резбара. Полако, из пањића поче да се помаља неко малено биће. Било је једва веће од гранчице, а на глави му је уместо шеширића била капица жира. Дечака нарочито изненади његов блистави поглед.
— Е, па, ово ти нећу заборавити! — малени гост отресе иверје са себе, а дечак у чуду протрља очи. Патуљак се једва разликовао од папрати: био је тако мален да се без муке могао под њу сакрити.
— Заиста ти нећу заборавити! — понови.
— Али ни Ти не заборави: кад узмеш први комад дрвета, издељи из њега тањир и остави га овде да преноћи за време пуног месеца. А онда дођи по њега! — патуљак се насмеја, али тако тихо да се дечаку учини да је ветар прошао кроз траве или негде у даљини зажуборио поток.
— Више никада нећеш бити гладан! — као кап росе патуљак склизну у папрат и нестаде. Узалуд га је дечак тражио. Тек ту и тамо јављао се његов радосни смешак налик на титрање месечине на води, и исто тако брзо нестајао. 3амишљен и збуњен, корак по корак, дечак поче силазити низ планину. Патуљак је нешто рекао… Шта је рекао? Тек на прагу сети се патуљкове наредбе.
Читав следећи дан је дељао а да се ниједном није повредио. Мајка сопственим очима није могла да поверује. Није могуће? Такав облик и такве шаре ни дечаков отац није знао да смисли, мада је био један од најбољих резбара у селу. Нежни листови по ивици тањира подсећали су на папрат, на чипку, на треперење месечине, а у средини је блистало нешто налик на осмех. Чији? Није знала.
Пред сутон тањир је био завршен. Мајка хтеде да га покаже суседима, да се похвали, али само што се окрете, а дечак с тањиром ишчезе.
Ко зна колико је ишао? На каменитом путу месец му је био једини друг. Налик на сребрни точак и он се, као и дечак, с муком пењао ка врху планине на коме их је чекао патуљак.
— Дошао си на време! — патуљак задовољно климну главом. — А и тањир је леп. Остави га и иди!
Следећи дан му је споро пролазио. Никад му краја! Једва се једном јавио месец. Дечак се у трен ока попе до врха, али само је папрат блистала на месечини.
»Сигурно ме је преварио, па још и тањир узео!«, помисли дечак и у истом часу зачу патуљков глас:
— Рано си посумњао, дечко, али свеједно! Сам одлучи: желиш ли да тањир постане златан и да се на њему, сваки пут кад пожелиш, појави најукуснија храна или да постанеш најмоћнији на свету?
Дечак је неко време ћутао, онда промуца:
— Желим да постанем резбар каквог није било!
— И постаћеш! — патуљак се насмеја. — Пажљиво прати снове и шаре у дрвету. У сваком стаблу постоји неко сличан мени, а може га ослободити само онај ко воли дрво више од свега на свету… Маленог госта, наједном, нестаде, а нестаде и тањира. Месец се сакри иза облака, а планина постаде тамна и хладна. Дечак, посрчући, пође кући.
— Где ти је тањир? — сачека га мајка пред вратима.
— Не знам! — малишан слеже раменима, али, отворивши врата, занеме од чуда. На столу, састављеном од две грубе даске, блистао је његов тањир, златан. Од среће мајка пљесну рукама, а дечак јој стави тањир у крило и рече:
— Више никада нећеш бити гладна. Пожели нешто за јело!
Из тањира замириса печење, а дечак се дубоко поклони мајци.
— Опрости што ћу отићи! — шапну. — Много је дрвећа у чијим стаблима чаме заробљени патуљци, птице и цвеће! — дечак се још једном с поштовањем поклони мајци, узе свој резбарски нож и пође низ планину.
Више га нико није видео али у кућу под литицом не престају да стижу вести о чудотворном резбару који комаде дрвета претвара у цветове и птице оставља их и иде даље. Спорно је само што неке говоре о дечаку, а неке спомињу патуљка, тако да нико није сигуран о коме је, заправо, реч…
Једно је, ипак, извесно: догодило се то у време када су планине биле крилате, али мали резбар још и сад светом хода.
