Odlazak u dečiji park i igralište retko kad je odmor za roditelje. Ako ne trčiš za klincima po parku kako bi bila sigurna da neće pasti s tobogana ili neke druge sprave, tada se verovatno igraš univerzalne igre koja ne zahteva pravila i objašnjenja, već samo kratki zahtev. „Čudovište!“ I neverovatna je učestalost te igre. Dete želi da ga preplašiš u parku, kod kuće, u šetnji… Ali zašto?
Deca traže da ih se plaši čudovištima iz jednostavnog razloga: Nalet straha običnu igru pretvara u uzbudljivu dramu. Ova igra omogućava deci da pomiču svoje granice bez rizika od stvarne opasnosti. „Srce će im ubrzano kucati, možda će se i naježiti u situaciji gde će im biti dobro“, kaže Emili Friman, doktorica nauka na Univerzitetu “Newcastle” u Australiji koja proučava kako igra između dece i roditelja utiče na kognitivni razvoj.
Igra čudovišta može deci pružiti priliku da se obračunaju s nečim čega se istinski boje – velikim psom, grmljavinom, morskim psima – sa sigurne udaljenosti. „To je način za istražiti stvari i teme koje bi im mogle biti zastrašujuće u stvarnom životu“, kaže Stefani Karlson, voditeljica istraživanja s Instituta za dečiji razvoj Univerziteta u Minnesoti.
„Čudovište“ koje ih progoni moglo bi predstavljati životinju – gde dete nije svesno opasnosti od lava ili tigra – zastrašujućeg stranca ili drugog deteta koje ga je možda jednom gurnulo u vrtiću.
KAD SE OSEĆAMO SIGURNO, POSTAJEMO SVE SIGURNIJI U ISTRAŽIVANJU
Kad uskočiš u igru, njihova mašta meša se prirodnim begom ili borbenim odgovorom (uzbuđenje jurnjavom). I oni su u stanju na neki način da glume strahove. Ključno je da deca samo od roditelja i bliske osobe traže da ih prestraše – pouzdani staratelj za koga znaju da će im dati opasnost ali bez stvarne opasnosti. „Kad se osećamo sigurno, postajemo sve sigurniji u istraživanju“, kaže Šejla Anderson, istraživačica ranog detinjstva s Državnog univerziteta “Weber” u Utahu.
Kada deca počnu da komuniciraju, većina njih svakodnevno želi da se igra čudovišta. Kako će njihova razmišljanja napredovati, nivo igre će se verovatno razvijati. Sada su tu protivnapadi i pobune i, često, sve veća telesnost. „Tata je velik i možda će te sada zgnječiti. Možeš li biti tako odvažan da skočiš na tatu?“, pita Dženifer, predavačica i istraživačica na Univerzitetu “Newcastle”.
IGRU ČUDOVIŠTA NIKAD NE PRERASTEMO
Ovakav način igre, bez obzira koliko ga dete obožavalo, smanjuje se do kraja osnovne škole jer se sada deca više vole da igraju s vršnjacima nego s roditeljima. Ipak, neistinito je reći da je „prerastu“.
Kad odrasli gledaju zastrašujuće filmove, oni takođe testiraju svoj strah. Kao i deca, i odrasli imaju različit prag tolerancije za strah. Na isti način koji horor film može biti previše za pojedine odrasle osobe, igra čudovišta može otići predaleko za neku decu. Roditelji nekad znaju da malo preteraju s igrom čudovišta i onda se često sreću sa suzama. Karlsonova istraživanja pokazuju da, kada tate nisu dobro upoznate s nivoom ‘udobnosti’ svoje dece s rizičnom igrom, predškolci se čine manje spremni za uspeh u školi.
„To je isto kao kada se dete penje na drvo“, kaže Elen Sandseter, profesorica ranog obrazovanja u detinjstvu na Univerzitetu “Queen Maud” u Norveškoj. „Neka se deca penju veoma visoko da dobiju uzbuđenje, a neka se popnu na prvu granu i to im je dovoljno.“
Na kraju dana, dete koje želi da budeš čudovište nije dete koje želida se boji. To je signal da se osećaju sigurno i da su podržani. A kad prestanu da traže čudovišta? To znači da su spremni da sami započnui istraživanje sveta i suoče se sa stvarnim spoljnim strahovima, uz malo manje pomoći roditelja.
PIŠE KARINA ŠIŽDRAK
