У једној трошној кући,
мало даље од моје,
вештица страшна живи
и све то стравично је.
Има чаробан штапић
и смеје се страва,
али што њена метла вози
од тога од боли глава.
И чува црну мачку,
баш ко што има Ђура,
а само да видите
каква је мачкина фризура.
Стално се димњак пуши
од те трошне куће,
мислим да чаролије спрема
у котлове вруће.
Ма видео сам по ноћи
како јој гости стижу,
и дуго праве гозбу
и галаму дижу.
Тата ми не верује ни мало,
да вештица живи тамо
и каже да ми деца
најбоље измишљамо.
Мама се само смешка
и каже: – Баш лепа грешка,
комшика наша је стара
а клинац има дара.
Е баш су чудни одрасли,
не могу видети све
и они су били деца
и знају да вештице постоје.
Песма из књиге „Зелени облак“ Лела Стојановић
