Ja idem dalje.
Ne trebaju meni pehari,
ne tražim ja medalje.
Moja olovka piše ono što duša mi ište.
Hvata tanke niti iz snova pa isplete mrežu od stihova.
Od snova i mašte oplete baš k’o nekad kad dete sam bila.
O nečem o čemu davno sam snila,
eto, sada sam u stih pretvorila.
Ponekad…
A ponekad i životna realnost izađe, tu,
na javnost.
Sitnica neka začas u stih se pretvori.
Nekad je neki stihić vragolan pravi,
pa se ne da, pa se bori,
hoće da umori.
Ma ja sam vam, ljudi,
veliko dete, koje u poznim godinama nekim,
svoj san od stihova pokušava da isplete…
Tamo negde…
15.06.2024.
