“Pročitao sam mnogo knjiga, a većinu sam zaboravio, koja je onda svrha čitanja?“- postavio je pitanje učenik svom Učitelju.
On mu tada nije odgovorio; međutim, nakon nekoliko dana, dok su sedeli u blizini reke, učitelj je rekao da je žedan i zamolio učenika da mu donese malo vode sa prljavom starom cediljkom koja je bila na zemlji.
Učenik se zaprepastio, jer je znao da je to zahtev bez logike. Međutim, nije želeo da protivreči svom učitelju i, uzevši cediljku, počeo je obavljati ovaj apsurdni zadatak. Svaki put kad bi umočio cediljku u reku da odnese vode svom Učitelju, voda je iscurila puno pre nego što je uspeo da se vrati do njega.
Pokušavao je i pokušavao desetak puta, ali koliko god se trudio da trči brže od obale do svog Učitelja, voda je prolazila kroz sve rupe u cediljki i gubila se putem.
Iscrpljen, seo je do Učitelja i rekao:
„Ne mogu da donesem vodu s tim cedilom; oprosti mi, Učitelju, to je nemoguće i nisam uspeo u svom zadatku.“
“Da – odgovorio je starac smešeći se“ – nisi uspeo. „No, pogledaj cedilo, sad blista, čisto je, kao novo je. Voda, koja je curila kroz njegove rupe, očistila ga je.“
„Isto je i kada čitaš knjige“ – nastavio je stari Učitelj“ – ti si kao cedilo, a one, knjige, su kao rečna voda. Nije važno ako ne možeš da zadržiš u svom sećanju svu ‘vodu’ koju su pustile u tebe, jer će knjige, svojim idejama, emocijama, znanjem, istinom koju pronađeš među stranicama, pročistiti tvoj um i duh, te će te učiniti boljom i obnovljenom osobom. To je svrha čitanja.“
