У воћњаку пуном стабала, где немирни ветар њише танке гране, један цврчак срео је тужног, уплаканог црва. Цврчак, будући да је био брижан, одмах је упитао свог пријатеља:
– Каква ли је невоља тебе задесила па не престајеш тужан да лијеш сузе?
– Авај! – зајецао је црв – Остао сам без свог драгоценог дома! Данас су дошла деца и попела се на дрво. Понела су велику плетену корпу и почела су да беру јабуке. Чуо сам како говоре да их је мама послала да наберу пуно лепих јабука јер жели да им направи укусну питу. Грање се тресло, а деца су се весело забављала. Ја сам чекао склупчан у својој јабуци да прође опасност. Надао сам се да неће убрати баш њу, јер сам ту јабуку одабрао за свој дом. Ту сам живео и било ми је лепо. Била је то најлепша јабука у целом воћњаку. Међутим, моје наде биле су узалудне. Грана се јако затресла и јабука је пала. Једна девојчица подигла је јабуку и убацила је у корпу. Ја сам успео да побегнем на време и сакријем се у трави. Видео сам како деца убрзо затим одлазе и односе корпу. У тој корпи је била и јабука у којој сам живео и сада више немам кућу!
Цврчак пажљиво саслуша црва, а онда реши да га одобровољи:
– Па зар због тога толике сузе?! Е мој пријатељу, воће је укусно и пуно витамина. Људи га зато стално беру и праве од њега колаче, компот и разне друге ствари. Па пун је воћњак јабука, шљива и крушака. Сигуран сам да ће нека од тих воћки бити твоја нова кућа. Подједнако лепа и удобна баш као она стара.
Црв, чувши ове речи, погледа око себе. Танке гране око њега биле су пуне јабука. Тај призор гасио је тугу у његовом срцу.
– Имаш право – рекао је цврчку. – Одох да потражим нову кућу.
Тог дана црв је пронашао нову јабуку. Све му се чинило да је лепша од оне старе. А када се сместио позвао је своје пријатеље да му дођу у госте. Цврчка није заборавио. Послао му је позивницу на којој је писало:
– На усељење у кућу
лепу и нову
пријатељи прави
увек се зову!
