Овуда — ево — видиш,
jутрос, у освит дана,
прошла је, важна и тешка,
гракћући — rocпођa врана.
А за њом, корака лака
и дугог репа – сврака.
Подаље мало видимо,
један траг, збуњен, плах,
прошао туда неко,
носећи – голем страх.
Његове стопе знају
одрасли, људи, дјеца,
то је траг зеца.
Одједном – од прве сеоске куће,
то је траг старог ловца
и буволовца – жуће.
Гледајте, поред воћара,
за трагом зеца – гле,
гдје ћути погнуто грање,
путују велике стопе,
а поред њих стопе мање.
То су опанци прошли
старога дједе Вука,
у школу, по снијегу првом,
одвео – свог унука.
Најзад, за једним трагом,
просута пера свијетла:
прошао мудријаш лисац,
однио – бабиног пијетла.
