Home Bajke i priče SVIRAČ ČUDOTVORAC – Beloruska bajka

SVIRAČ ČUDOTVORAC – Beloruska bajka

84
0
Pixabay License

Živeo nekad svirač. Svirao je još od malih nogu. Čuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu da pasu, naćule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, čak ni žabe po barama ne krekeću.
Istera on stado na noćnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noć blaga, topla. Krasota!
Onda svirač zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se čini kao da mu se neki slatki osećaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noći pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osećaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseća na se. Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviračevu svirku. Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj čudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vraćaju se s kuluka seljaci i snaše, začuju svirku, zastanu, slušaju. I pred očima im iskrsne sav njihov život – čemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dođe da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirač zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboče se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drveće u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci – sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio čudotvorni svirač, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dođe, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i – ponešto dadu za put.

Dugo je svirač tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dođe, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi svirača. Ali ne nađoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli svirača, a spahijski službenici su ga
smatrali čarobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s đavolima. A zna se: spahije i đavoli od iste su sorte.
Išao jednom svirač šumom, a đavoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprečili vukovi put sviraču, zubima škljocaju, stoje, a oči im gore poput žeravice. A u svirača ništa osim violine u torbi nema. „E“ – misli on – „došao mi je kraj“.
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drveće, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih čeljusti stali – tako i ostali. Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirač da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.

Krenuo on dalje. Sunce već zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne čuje.
Seo svirač na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad započe polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mećava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža – i on poče da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se đavoli, poiskakali iz rečnih zaliva. Pucaju od besa, škrguću zubima, a ništa ne mogu sviraču.
Kad svirač vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pođe dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi – trče k njemu dva gospodičića.
– U nas je danas zabava – kažu. – Dođi da nam sviraš, pane sviraču. Bogato ćemo te nagraditi.
Pomisli svirač: noć pala, nema prenoćišta, a i novaca nema.
– Dobro – rekao im – sviraću vam.
Dovedoše oni svirača u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospođica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda I gospođice joj pritrčavaju redom, zamaču u nju prste, pa nečim mažu oči.
Prišao i svirač zdeli. Zamočio prst i namazao oči. I kako to učini, vide da to nisu gospoda i gospođice, vec đavoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
„Aha“ – pomisli on – „evo na kakvu me zabavu gospodičići dovukoše! Pa, dobro. Sada ću ja vama zasvirati!“
Podesi on violinu, pa prevuče gudalom po živim strunama – i sve se u paklu razlete u prah, a đavoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.

SAŠA BOOKS

 

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here