Bio jednom jedan siromašni princ. Imao je sićušno kraljevstvo, ali ipak dovoljno veliko da održi veliko venčanje, a želeo je da oženi carevu ćerku koja mu je prirasla srcu.
Sada je svakako bilo prilično smelo da ju upita da li će da se uda za njega. Jer njegovo je ime sada bilo poznato, a daleko i blizu bilo je na stotine princeza koje bi se želele udati za njega. Ali šta je rekla careva ćerka? Pa, uskoro ćemo saznati.
Nad grobom prinčevog oca rastao je ružin grm. Bilo je to tako lepo drvo. Cvetao je samo jednom u pet dugih godina, a i onda je rodio samo jedan cvet. Oh, to je zaista bila prelepa ruža! Zbog njenog mirisa čovek bi zaboravio sve svoje tuge i brige. Pored toga, princ je imao i slavuja koji je pevao kao da su mu sve slatke pesme sveta u grlu. Slavuj i ruža su trebali da budu poklonjeni princezi. Pa su joj poslati u dva velika srebrna sanduka.
Car je naredio da se sanduci prenesu pred njega, u veliku dvoranu u kojoj se princeza sa svojim dvorkinjama igrala.
„Evo gostiju.“
Retko su radili nešto drugo. Čim je princeza ugledala velike sanduke kako kriju darove, od radosti je pljesnula rukama.
„Oh“, rekla je, „Nadam se da je unutra mala mačka“.
Otvorila je sanduk, a unutra je bila ruža.
„Oh, kako je lepa“, rekoše sve dvorkinje.
„I više je nego lepa“, rekao je car. „Prelepa je.“
Ali princeza se zabola u prst i gotovo počela da plače.
„Oh tata“, rekla je, „nije veštačka. To je prava ruža. “
„Oh“, rekle su sve njene dvorkinje, „ruža je prava.“
„Pa“, rekao je car, „pre nego što odbijemo poklone, da vidimo šta je u drugom sanduku.“
Otvorio ga je i iz njega je izleteo slavuj koji je tako slatko pevao da neko vreme niko nije mogao da misli na ništa osim da ga sluša.
„Savršeno! Divno!“, rekle su sobarice s pomalo francuskim akcentom.
„Oh, kako me ptica podseća na muzičku kutiju naše pokojne carice“, rekao je jedan stari sluga. „Ima isti ton i zvuk“.
Car je plakao kao dete. „O, da“, rekao je.
„Ptica?“ reče princeza. „Hoćeš da kažeš da je prava?“
„Prava živa ptica“, uveravali su je muškarci koji su je doneli.
„Onda neka leti i ode“, rekla je princeza koja nije htela da čuje ni reč o princu, a još manje da ga vidi.
Ali princa nije bilo tako lako obeshrabriti. Potamnio je lice do smeđe i crne boje, stavio šešir na oči i pokucao na vrata.
„Pozdrav, stari care“, rekao je. „Kako si? Možete li mi da mi dadete neki posao u palati? “
„Pa“, rekao je car, „uvek imamo posla, ali da vidim. Treba mi neko da čuva moje svinje, jer ih imamo toliko.“
Tako je princ postao carski svinjar. Dali su mu bednu sobicu u svinjcu u kojoj je morao da živi. Ceo dan je sedeo i radio. Bio je veoma vredan i do večeri je svojim rukama napravio mali lonac sa zvoncima oko oboda. Kad bi voda proključala, zvona bi zazvonila i svirala je muzika:
„Oh, dragi Avgustine,
Sve je izgubljeno, izgubljeno, izgubljeno.„
Ali to nije bilo sve. Ako bi neko gurnuo nos u paru koja je izlazila iz lonca, odmah bi osetio miris večere koja se kuva u bilo kom loncu u gradu. Nijedna ruža nije bila tako čarobna!
Careva ćerka je slučajno prošla sa svim svojim dvorkinjama, a kad je čula muziku zvona, zastala je od sreće, jer je i ona znala pesmu „O, dragi Avgustine“. To je bila jedina melodija koju je mogla da svira jednim prstom.
„To je ista pesma koju ja sviram. Oh, kako taj svinjar tako lepo svira“, reče princeza, “Idi i pitaj ga za cenu tog instrumenta“, naredila je jednoj od dvorkinja.
Tako je jedna od njih obula cipele i ušla u svinjac.
„Šta tražite za lonac?“, pitala je.
„Uzeću deset poljubaca od princeze“, rekao je svinjar.
„O, zaboga!“, rekla je dvorkinja.
„I neću uzeti manje“, rekao je svinjar.
„Pa, šta kaže?“, princeza je htela da zna.
„Ne mogu ni to da kažem“, rekla je dvorkinja. „Odviše je strašno.“
„Onda mi šapni na uho.“ Nagnula se i slušala šta je dvorkinja imala da šapne.
„O, kako nevaljalo!“, rekla je princeza i odmah otišla.
Ali nije otišla daleko jer je lonac ponovo zasvirao:
„Oh, dragi Avgustine,
Sve je izgubljeno, izgubljeno, izgubljeno.„
„Idi i pitaj ga da li će uzeti njegovih deset poljubaca od mojih dvorkinja“, naredila je princeza.
„Ne, hvala“, rekao je svinjar. „Deset poljubaca od princeze, ili lonac ostaje kod mene.“
„Zaista je neprijatan, ali dobro!“, reče princeza. „Bar stojte oko mene da me niko ne vidi.“
Tako su njene dvorkinje stajale oko nje i raširile svoje suknje, dok je svinjar uzeo njegovih deset poljubaca. Tako je princeza dobila svoj lonac.
A onda je počela prava zabava. Lonac nikada nije bio toliko zaposlen kao sada. U njemu su kuvali od jutra do mraka. Od bogatih prijema do obućarevog doručka znali su sve što se u gradu kuvalo. Dvorkinje su čekale i pljeskale rukama svaki put kad je lonac ispustio paru, a one bi gurnule nos.
„Znamo ko jede slatku supu i palačinke. Znamo ko jede kašu i odreske. Zar ovo nije zanimljivo?“
„Najzanimljivije“, reče glavna.
„Ja sam careva kći“, podsetila ih je princeza. „Nikada nikome ne smete da kažete kako sam ga dobila.“
„Bože milostivi, ne!“, svi su govorili.
Ali svinjar je bio princ, samo niko nije znao da nije pravi svinjar. Bio je vredan koliko je mogao da bude, a ovoga puta napravio je čegrtaljku koja je, kad je zamahnula s njom, svirala sve valcere i plesne melodije koje su se ikada čule od početka vremena.
„Ovo je super!“ rekla je princeza dok je prolazila. „Nikada nisam čula bolju muziku. Idi i pitaj ga koliko košta taj instrument. Ali pazi – nema više ljubljenja!“, naredila je princeza.
„On želi sto poljubaca od princeze“, rekla je dvorkinja koja ga je pitala.
„On je lud“, reče princeza i odmah ode. Ali nije otišla daleko kada je rekla: „Ja sam careva ćerka i moja je dužnost da podstičem umetnost. Reci mu da može da dobije samo deset poljubaca, kao što je dobio juče, a ostatak od mojih dvorkinja.“
„Oh, ali to nam se ne bi dopalo“, rekle su dvorkinje.
„Ako može da poljubi mene, sigurno može da poljubi tebe. Upamti, ja sam ta koja ti daje hranu i krov nad glavom„, rekla je princeza, a dvorkinja se vratila u svinjac.
„Sto poljubaca od princeze“, rekao joj je svinjar, „ili čegrtaljka ostaje kod mene.“
„Stanite oko mene“, reče princeza, a sve njene dvorkinje stadoše u krug da je sakriju dok je svinjar počeo da sakuplja svoje poljupce.
„Šta je moglo privući takvu gomilu u blizini svinjca?“, čudio se car gledajući sa svog balkona. Protrljao je oči i stavio naočare.
„Blagoslovi moju dušu ako te dvorkinje ponovo ne urade neko zlo. Bolje da odem da vidim šta sad smeraju.“
Navlačio je svoje lagane papuče preko peta, iako je obično samo gurnuo noge u njih i pustio ih da mu lepršaju oko stopala. Čim je prišao dvorkinjama, hodao je tiše i mekše. Dvorkinje su bile toliko zauzete prebrojavanjem poljubaca, da je sve bilo pošteno i da svinjar nije dobio ni previše ni premalo, toliko da nisu primetile cara iza sebe. Stajao je na prstima iza njih.
„Kakvo zlo!“, rekao je kad ih je video kako se ljube i oterao ih svojom papučom baš u trenutku kada je svinjar uzimao osamdeset šesti poljubac.
„Odlazite!“, reče car u besu. I princeza i svinjar su otkriveni, a ona je stajala tamo plačući. Svinjar je postajao tužan, a kiša je padala u bujicama.
„Jadna ja“, reče princeza. „Da sam se bar udala za poznatog princa! O, kako sam nesrećna! “
Svinjar je obrisao sve smeđe i crno s lica, skinuo svoju otrcanu odeću i pokazao se u takvoj kraljevskoj odeći o kojoj princeza nije mogla ni da sanja.
„Imam samo prezir prema tebi“, rekao joj je. „Odbila si iskrenu kraljevsku ponudu i nisi cenila ružu ili slavuja, ali bila si spremna da poljubiš svinjara za igračku samo da bi se zabavila. Bićeš kažnjena zbog toga.“
Tada je princ otišao kući u svoje kraljevstvo i zatvorio vrata, a princeza je mogla samo da ostane napolju i do mile volje peva:
„Oh, dragi Avgustine,
Sve je izgubljeno, izgubljeno, izgubljeno.„
