Home Bajke i priče СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ – Народна приповетка

СВЕ, СВЕ, АЛИ ЗАНАТ – Народна приповетка

50
0
Pixabay License

Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од брега, онда дуне ветар, па га баци чак у некакву земљу, где се о његовом царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао). Кад изађу на суво, он није смео ни казати да је цар, а новаца нису имали са собом ништа, а не знајући никакав занат, нису се могли друкчије хранити, него се он најми, да чува сеоска говеда.

Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком девојком неће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села! Отац и мати, и други дворани стану га одвраћати, да се прође те срамоте; како би он, царски син, узео говедарску кћер, код толики други царски и краљевски кћери итд. Али све залуду!
Он каже: „Ја њу, ја ни једну“?
Кад већ виде, да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира, да јави говедару, да ће цар да му узме кћер за сина.
Кад везир оде и јави то говедару, а говедар га запита: „Какав занат зна царев син“?
Везир се упропасти: „Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове“.
Говедар каже опет: „Е, ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери“.

Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар. Сад постане чудо још веће. Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син! Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: „Док царев син (вели) не научи какав год занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства“!
Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда девојку, док царев син не научи занат какав год (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити.
Ходајући од дућана до дућана, и гледајући како различни мајстори раде, дође у дућан где се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат; па га почне учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина.
Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: „Колико то вреди“?

А они му кажу: „Четири паре“. „

Е“, вели, „добро! Четири паре данас, четири сутра, то је осам, а четири прекосутра, то је дванаест итд. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда“.

Па им онда каже, ко је он, и како је ту дошао; а ови се онда обрадују још већма (што узимају девојку од цара, а не од говедара), и с највећим весељем венчају момка и девојку и проведу свадбу; па онда даду овоме цару лађе и војску, те отиде преко мора и нађе своју земљу.

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here