Док Сава кроз Београд тече,
а над Србијом пада вече,
мисли ме воде у прошлост далеку,
у сусрет средњем веку.
Светог Саву угледах ја.
Младић тај, немањићке крви,
Богу се моли,
крстић један ко злато чува,
а Србију своју силно воли.
Он ка Богу одлучно тежи,
неизмерно, мами га Света Гора.
Од овоземаљског блага бежи,
кришом се искрада са oчева двора.
Он не иште краљеву круну
само жели Србију нову,
што перо има и речи књигу пуну.
Он је монах предан,
књижевник наш први.
Законодавац је вредан,
младић тај , немањићке крви.
